Почетак краја глобализацијске бајке

Западне земље себе доживљавају као жртву процеса глобализације. По њима, земље у развоју злоупотребљавају отвореност западних тржишта и манипулишу светски трговински систем примењујући различите облике протекционизма. Медији и стручни часописи засути су анализама у вези са "новооткривеним" дефектима глобализације.

Глобализација се ослања на теорију компаративних предности која каже да је бесмислено гајити поморанџе на Голији и банане у Сибиру. Свако треба да ради оне послове које може да обавља боље и јефтиније од конкурената. Робе ће тако бити произведене по најнижим ценама и зато доступне већем броју потрошача. У теорији, сви профитирају.

Слободан проток роба и капитала је оптималан начин да се овај концепт реализује, а свако протекционистичко ометање само подиже трошкове производње. Дословно придржавање глобализацијског принципа је логично и привлачно, поготово за државе без идеје и стратегије. Потребно је само отворити тржиште, снизити порезе, а капитал ће снагом сопственог рација урадити оно што је најбоље и за њега и за државу. Ако држави иде лоше, разлоге увек ваља тражити у недовољно либерализованом тржишту и држави која превише троши.

Огромни сегменти тржишта роба и услуга, међутим, нису ни статични нити условљени теоријом компаративних предности. Електронска индустрија се може развијати где год постоји квалитетна радна снага и развијена инфраструктура. На овим тржиштима, државе могу развојном политиком надоместити хендикепе условљене природом или историјом. (Улагање у образовање и инфраструктуру временом постаје компаративна предност.) Управо зато, конкуренција је на оваквим тржиштима изузетно оштра – свако има шансу, ако има државне мудрости. 

На сцени је радикално одступање од зацртаног глобализацијског скрипта и односи економске снаге се мењају у корист азијских држава. Развијене земље ове процесе сматрају опасним и под различитим изговорима траже начине да их блокирају. Свет је на ивици повратка политици протекционизма, како то већ бива када се поремете успостављени односи снага.

Русији се оштро замера да своје енергетске ресурсе затвара за стране компаније, као и да енергетску политику користи као средство за постизање политичких циљева. Нафта и гас тако нису само робе, већ и инструмент политичког притиска – данас усмереног ка државама некадашњег Источног блока, а сутра и према Западу.

Југоисточној Азији се пребацује да своја тржишта штити од иностране конкуренције различитим облицима протекционизма и потцењивањем вредности локалних валута. Кина је означена као главни промотер овакве стратегије, поготово када је реч о политици курса јуана. Из таквог угла гледано, огроман платнобилансни суфицит и монументалне девизне резерве акумулиране у југоисточној Азији, пре свега су резултат протекционизма. (Илустрације ради, кинески трговински суфицит би у овој години могао достићи 300 милијарди долара.)

Коначно и најважније, ове земље се сада појављују не само као моћни финансијски инвеститори у државама Запада, већ и као купци реномираних западних компаније. Кина своју економску снагу успева да пројектује и на даљину, па постаје озбиљан такмац и улагач у сировинском сектору Јужне Америке и Африке.

Најуспешније државе у развоју никада нису поверовале у идеологију глобализацијe и либерализма, али јесу искористиле шансу коју су им глобализација и анационални капитал пружили. Креатори економске политике ових земаља нису ниједног тренутка заборавили да су се зaпадне земље окренуле глобализацији тек онда, каду су себи већ обезбедиле доминантну економску позицију. До тада, Запад се обилато користио протекционизмом у изградњи своје привредне структуре, а и сада то чини када год је згодно. (Заштита пољопривредне производње у Европској унији је само један од примера.) Када ни то није довољно, користи се војна сила и прибегава политици топовњача.  

Да је Јапан веровао у либералне бајке, никада не би успео да постане моћна технолошка сила. Да је стратегију развоја везивао за делатности базиране само на својим компаративним предностима, данас би могао извозити пиринач, рибу, бонсаи и умеће прављења сушија и икебане. За развој аутомобилске индустрије, на пример, у Јапану није било посебних компаративних предности. По теорији, то је требало препустити САД и Европи.

Велики број држава, Србија је међу њима, и даље верује у глобализацијске бајке и следи их – нешто под притиском, чешће својевољно. Концепт се у правилу мења тек после трауматичних економских криза. Русија и Аргентина су одлична илустрација отрежњења на рубу амбиса.