Početak kraja globalizacijske bajke

Zapadne zemlje sebe doživljavaju kao žrtvu procesa globalizacije. Po njima, zemlje u razvoju zloupotrebljavaju otvorenost zapadnih tržišta i manipulišu svetski trgovinski sistem primenjujući različite oblike protekcionizma. Mediji i stručni časopisi zasuti su analizama u vezi sa "novootkrivenim" defektima globalizacije.

Globalizacija se oslanja na teoriju komparativnih prednosti koja kaže da je besmisleno gajiti pomorandže na Goliji i banane u Sibiru. Svako treba da radi one poslove koje može da obavlja bolje i jeftinije od konkurenata. Robe će tako biti proizvedene po najnižim cenama i zato dostupne većem broju potrošača. U teoriji, svi profitiraju.

Slobodan protok roba i kapitala je optimalan način da se ovaj koncept realizuje, a svako protekcionističko ometanje samo podiže troškove proizvodnje. Doslovno pridržavanje globalizacijskog principa je logično i privlačno, pogotovo za države bez ideje i strategije. Potrebno je samo otvoriti tržište, sniziti poreze, a kapital će snagom sopstvenog racija uraditi ono što je najbolje i za njega i za državu. Ako državi ide loše, razloge uvek valja tražiti u nedovoljno liberalizovanom tržištu i državi koja previše troši.

Ogromni segmenti tržišta roba i usluga, međutim, nisu ni statični niti uslovljeni teorijom komparativnih prednosti. Elektronska industrija se može razvijati gde god postoji kvalitetna radna snaga i razvijena infrastruktura. Na ovim tržištima, države mogu razvojnom politikom nadomestiti hendikepe uslovljene prirodom ili istorijom. (Ulaganje u obrazovanje i infrastrukturu vremenom postaje komparativna prednost.) Upravo zato, konkurencija je na ovakvim tržištima izuzetno oštra – svako ima šansu, ako ima državne mudrosti. 

Na sceni je radikalno odstupanje od zacrtanog globalizacijskog skripta i odnosi ekonomske snage se menjaju u korist azijskih država. Razvijene zemlje ove procese smatraju opasnim i pod različitim izgovorima traže načine da ih blokiraju. Svet je na ivici povratka politici protekcionizma, kako to već biva kada se poremete uspostavljeni odnosi snaga.

Rusiji se oštro zamera da svoje energetske resurse zatvara za strane kompanije, kao i da energetsku politiku koristi kao sredstvo za postizanje političkih ciljeva. Nafta i gas tako nisu samo robe, već i instrument političkog pritiska – danas usmerenog ka državama nekadašnjeg Istočnog bloka, a sutra i prema Zapadu.

Jugoistočnoj Aziji se prebacuje da svoja tržišta štiti od inostrane konkurencije različitim oblicima protekcionizma i potcenjivanjem vrednosti lokalnih valuta. Kina je označena kao glavni promoter ovakve strategije, pogotovo kada je reč o politici kursa juana. Iz takvog ugla gledano, ogroman platnobilansni suficit i monumentalne devizne rezerve akumulirane u jugoistočnoj Aziji, pre svega su rezultat protekcionizma. (Ilustracije radi, kineski trgovinski suficit bi u ovoj godini mogao dostići 300 milijardi dolara.)

Konačno i najvažnije, ove zemlje se sada pojavljuju ne samo kao moćni finansijski investitori u državama Zapada, već i kao kupci renomiranih zapadnih kompanije. Kina svoju ekonomsku snagu uspeva da projektuje i na daljinu, pa postaje ozbiljan takmac i ulagač u sirovinskom sektoru Južne Amerike i Afrike.

Najuspešnije države u razvoju nikada nisu poverovale u ideologiju globalizacije i liberalizma, ali jesu iskoristile šansu koju su im globalizacija i anacionalni kapital pružili. Kreatori ekonomske politike ovih zemalja nisu nijednog trenutka zaboravili da su se zapadne zemlje okrenule globalizaciji tek onda, kadu su sebi već obezbedile dominantnu ekonomsku poziciju. Do tada, Zapad se obilato koristio protekcionizmom u izgradnji svoje privredne strukture, a i sada to čini kada god je zgodno. (Zaštita poljoprivredne proizvodnje u Evropskoj uniji je samo jedan od primera.) Kada ni to nije dovoljno, koristi se vojna sila i pribegava politici topovnjača.  

Da je Japan verovao u liberalne bajke, nikada ne bi uspeo da postane moćna tehnološka sila. Da je strategiju razvoja vezivao za delatnosti bazirane samo na svojim komparativnim prednostima, danas bi mogao izvoziti pirinač, ribu, bonsai i umeće pravljenja sušija i ikebane. Za razvoj automobilske industrije, na primer, u Japanu nije bilo posebnih komparativnih prednosti. Po teoriji, to je trebalo prepustiti SAD i Evropi.

Veliki broj država, Srbija je među njima, i dalje veruje u globalizacijske bajke i sledi ih – nešto pod pritiskom, češće svojevoljno. Koncept se u pravilu menja tek posle traumatičnih ekonomskih kriza. Rusija i Argentina su odlična ilustracija otrežnjenja na rubu ambisa.