Краљице, председнице, премијерке, шефице...

„Светом управљају мушкарци, а мушкарцима жене”, гласи популарно објашњење о правом односу снага међу половима. Они који на то гледају из другог угла, склони су да тврде како су, у ствари, жене истински владари свега и свачега – и да је проблем у томе што мушкарци упорно одбијају да им то признају. Боб Дилан, једна од најутицајнијих личности популарне културе у последњих пола века, то је својевремено објаснио овако: „Светом владају жене и ниједан човек није постигао ништа што му жена пре тога није дозволила или га у томе охрабрила”.

Моћ жена поново је у жижи однедавно, када је озваничена кандидатура Хилари Клинтон за председницу САД, положај који се, оправдано или не, сматра најмоћнијим у свету. То додуше није њен први покушај да постане прва личност не само америчке, него и глобалне политике – 2008, у утакмици за партијску номинацију, победио ју је Барак Обама – али се чини да Клинтонова овог пута нема таквог изазивача у редовима своје партије, док, с друге стране, америчке демографске реалности и изборни систем иду наруку кандидату демократа.

Амерички изборни караван тек је кренуо и политички пророци досад су много пута оманули кад је реч о томе с којим ће путницима стићи на циљ, али досад највећа шанса да једна жена у Белу кућу не уђе само као „прва дама”, односно да јој супруг буде церемонијални „први џентлмен”, повод је да се сними и глобални распоред „женске моћи”. На први поглед, она као да никад није била већа: данас су 15 жена шефице држава (13 председница и две краљице), њих девет су премијерке, утичући тиме пресудно на животе 641 милион људи и управљајући економијама које су, збирно, тешке 11,1 билиона (хиљада милијарди) долара. Придружи ли им се догодине и Клинтонова, жене ће управљати готово половином светских економских активности (глобални БДП је око 72 билиона).

Ово је свакако велики помак, ако се узме у обзир да је прва жена на челу једне владе у свету у новијој историји била Сиримаво Бандаранаике (1916–2000). Када је победила на изборима на тадашњем Цејлону (данашњој Сри Ланки) 1960, годину дана после атентата на свог супруга, такође премијера, то је била толика новотарија да нису знали како да је ословљавају. Мадам Бандаранаике потом је пуне четири деценије била водећа личност ове острвске нације Јужне Азије.

Политика није једина област у којој жене данас освајају просторе моћи: све више је лидерки и у великом бизнису, а да не говоримо о њиховој доминацији у популарној култури. Сачињавајући листу сто најмоћнијих жена света за прошлу годину, магазин „Форбс” је на њу ставио 28 директорки великих корпорација, чији је годишњи приход 1,7 билиона долара. Између осталог, жена је на челу највећег светског произвођача аутомобила, „Џенерал моторса” (Мери Бара), „Ај-Би-Ема” (Вирџинија Ромети), „Јахуа” (Мелиса Мејер), „Хјулит Пакарда” (Мег Витмен)...

Ко је данас најмоћнија жена света? Рекло би се да је, док се не види да ли ће Хилари Клинтон реализовати своју највећу амбицију, то немачка канцеларка Ангела Меркел, која владом највеће европске економије председава још од 2005. године, с изгледима да то остане и у догледној будућности. Она је прва лидерка ове нације и један од најпопуларнијих канцелара у немачкој историји (ако се изузме онај који је то био из погрешних разлога).

Ако би се узели неки други критеријуми – на пример утицај на глобалну економију, онда би епитет најмоћније припао жени чије се име мало помиње – председници Федералних резерви, то јест гувернерки централне банке САД Џенет Јелен. Она, наиме, одређује количину и вредност долара у оптицају, а долар је, као резервна валута света, још мера многих ствари, па и националног (и појединачног) животног стандарда. (Занимљиво је да је и на челу Централне банке Русије од 2013. такође једна жена: Елвира Набулина.)

Међу женама које су оставиле траг у новијој историји, поред поменуте премијерке Сри Ланке, свакако је и „кћи Индије” Индира Ганди (1917–1984), која је премијерка друге најмногољудније нације била укупно 16 година. У западном свету, уважавање које данас има Меркелова, имала је, између 1979. и 1990, британска „гвоздена дама”, Маргарет Тачер. Не треба пренебрећи ни израелску „челичну” премијерку Голду Меир.

Жене су политички „стаклени плафон” (метафора за невидљиве границе женског напредовања) пробиле и у Африци: то је најпре учинила Џенет Џеган, премијерка Гвајане 1997–1999, затим Елен Џонсон Сирлиф, која је председница Либерије од 2006, док је од 21. марта ове године Сара Кунгогелва премијерка Намибије.

Помак је несумњив, али да ли је довољан? Кад се подвуче црта, види се да је политичка моћ и даље преовлађујуће мушка. Исто важи и за бизнис: мање од пет одсто водећих компанија има жене у улози генералних директорки, док су на листи глобалних милијардера заступљене тек са нешто више од 10 одсто. И то није зато што можда имају мање „воље за моћ”.

Милан Мишић

-----------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

. Кад су мушкарци у питању, све жене су моћне.

. Кад је жена претерано моћна у Београду, заврши у Подмосковљу.

. Могу Снежана Михајловић и Станислава Пак да се надмећу колико хоће, народу је важнија Јоргованка.

. Немица Ангела жели да растури оно што је њена земљакиња Катарина Велика годинама чувала.

Драгутин Минић