Почело постројавање за Андрићев венац

Још је две године до председничких избора, а најаве кандидатура и приче о њима пљуште као да су ти избори већ на видику. Средином априла Алтернатива за Србију чак је објавила и да креће у председничку кампању са Мирославом Паровићем као кандидатом. На питање зашто су се сада одлучили на то, Паровић најпре каже „да је неопходно коначно Србији дати алтернативу оваквој политици каква постоји, и на позицији и на опозицији”, а затим, наводи да мора обићи државу уздуж и попреко, од Хоргоша до Драгаша. „А да бисте то урадили, морате да имате довољно времена. Ми смо онда одлучили да кренемо на време, како бисмо буквално могли да са целом Србијом разговарамо директно и како бисмо народу објаснили да је алтернатива могућа.” Уз то, он указује и да су у Француској, у којој би председнички избори требало да буду такође 2017, многи кандидати још прошле године кренули у кампању.

Причу око кандидатуре за предстојеће председничке изборе у Србији потегао је, још крајем 2013, Ивица Дачић, лидер СПС-а, у то време премијер, изјавом да ће се 2017. сигурно кандидовати, да би се таква прича у последње време нарочито „завртела”: Санда Рашковић-Ивић, председница ДСС-а, изјавила је да се спремила да трчи председничку трку; спекулисало се да би омбудсман Саша Јанковић могао бити кандидат дела опозиције; Станислава Пак-Станковић, саветница председника Николића, оценила је да иза медијских напада на шефа државе од стране Зоране Михајловић стоји „њен циљ, позиција премијера или председника државе” (што је Михајловићева демантовала); Војислав Шешељ, вођа радикала, затражио је да се, поред покрајинских и локалних избора планираних за наредно пролеће, одрже и председнички избори, због, како је навео, компромитованости Николића.

Шта се, заиста, крије иза идеја о кандидатури за фотељу на Андрићевом венцу у време када је актуелни председник тек у другој половини свог петогодишњег мандата?

Драгомир Анђелковић, политички аналитичар, мисли да је од пресудног значаја за то што личности желе да себе и странку правовремено етаблирају причом о кандидатури. „Срби политику доживљавају персонално, кроз појединце гледају и на странке. Односно ти појединци сутра могу и да буду они који праве странке. Тако да свако самокандидовање људи који су председници неких странака или су чак у странци, пуштање тог гласа сада у јавност је нешто што тим људима озбиљно диже имиџ. Дакле, та прича је превасходно маркетиншки мотивисана”, сматра Анђелковић.

Оно што се тренутно дешава њега, међутим, не изненађује. Јер, није се, како указује, до сада дешавало да једна странка има такав рејтинг, односно да један човек има такав рејтинг, а да се зна да он не намерава да се кандидује за председника. „За промоцију је сада добро истаћи неку кандидатуру која се директно не супротставља Александру Вучићу, који је носилац високог рејтинга СНС-а, а председник Републике је згодно место за то. Вучић нигде није исказао спремност да се за то кандидује и онда људи који сада излазе са кандидатурама знају да на неки начин пуцају у нешто меко”, оцењује Анђелковић.

И према мишљењу Невена Цветићанина, из Института друштвених наука, основни разлог који се крије иза најава за следећу председничку трку јесте покушај да се позиционира сопствена странка. „Засад те најаве треба посматрати у уском партијском интересу оних који истичу своје кандидате, будући да је основни постулат политике, не само у Србији, већ и свим у осталим земљама, поготову оним у којима се председник бира непосредно, да свака озбиљна партија мора да има свог председничког кандидата. Међутим, самом кандидатуром најчешће свог лидера, партије, на неки начин, ограђују своје изборно тело, држе га активним и везују своју политику за одређену личност”, каже Цветићанин, додајући да је то најлакши начин да се политика персонализује. „Управо отуда партије предлажу свог лидера за лидера Србије. А, с обзиром на то да је прошло више од пола актуелног мандата, ово вам је као у фудбалу када се припремају тимови и за прелазни рок и за следећу фудбалску сезону желе да се позиционирају”, објашњава он.

Поводом неких мишљења да је разлог раног номиновања и то што се процењује да би Николић без подршке Вучића имао слабе шансе на тим изборима, истиче да у овом моменту „нити од једног нити од другог актера немамо било какву најаву да ће се њихов савез развргнути и да они немају међусобну подршку”.

На председничким изборима, стандардно, како каже, постоје три групе кандидата. У првој су они који имају шансу да победе (као што су били Борис Тадић и Томислав Николић), у другој су они који су свесни да не могу да победе, али представљају значајан фактор у нашој унутрашњој политици и желе да њихова странка добије одређени профит (рецимо, Дачић), а у трећој људи који желе да на себе скрену пажњу (од потпуно комичних и бизарних, као што је био Шећероски, преко крајње егзотичних, попут Јоги летача, до пристојних, у које улази један број интелектуалаца и њихова жеља да буду видљивији јавности). „Свако у те три групе зна који су му домети. Сигурно Паровић не очекује да ће победити, већ напросто жели да се позиционира и скрене пажњу на себе”, мисли Цветићанин.