Раскорак у ратном маршу

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 12. фебруара – „Ко није с нама, тај је против нас“, својевремени је поклич америчког председника Џорџа Буша кога би се он сада радо одрекао. Јер, уочава да се у ту крајње упрошћену „шему“, изречену за мобилизацију у „глобалном рату против тероризма“ – уклапају не само отворени непријатељи него, на специфичан начин, и његови најблискији пријатељи.

Испоставило се, наиме, опет да европски савезници нису вољни да на себе преузму „одговарајући део“ бремена рата у који их је повела Америка – констатују овдашњи аналитичари поводом прекјуче завршене минхенске конференције о међународној безбедности. Шеф Пентагона Роберт Гејтс је, подсећају, апеловао нарочито да се повећа „стварно учешће“ партнера на авганистанском бојишту, али није наишао на прижељкивану подршку.

Показало се „и колико ствари у Авганистану иду лоше и колико је Америци неопходна спољна помоћ“ – оцењује „Њујорк тајмс“ у данашњем уводнику.

Из тог написа посредно произлази, уз остало, да је погрешна омиљена теза Вашингтона да је „сваки случај јединствен и да не утиче на друга збивања“. Европљани се устежу у Авганистану због Ирака, додаје се.

Сматрају да је Бела кућа превеликом концентрацијом на Ирак запоставила Авганистан, па да сад тражи од других да повећаним пожртвовањем надокнаде њено застрањивање. Нису их пресалдумиле ни Гејтсове критике што „избегавају да се боре тамо где је најгушће“, ни да би неуспех НАТО-а у Авганистану подрио ауторитет алијансе и Европу изложио могућностима појачаних терористичких атентата. Одржава се, рекло би се, раскорак у ратном маршу савезника…

Европљани су, сматрају овдашњи експерти, окончање хладног рата доживели, за разлику од САД, као време за „стратешко опуштање“. Многи нису припремљени за ратовање, тако да ни обим ни обученост ни опремљеност њихових армија ни воља грађана да поднесу жртве (на спољним бојиштима) нису довољни за суочавање са изазовима 21. века – тврди њујоршки дневник. Лист указује, уједно, на низ пропуста вашингтонске администрације, уз закључак да „докле год су америчке трупе везане за рат у Ираку у коме не могу да победе, дотле ће бити и мало наде за победу у Авганистану“ (где су ојачале акције свргнутих талибана и Ал Каиде због које је и проглашен „глобални рат против тероризма“).

Коментатор у „Лос Анђелес тајмсу“ шири песимистичке погледе на судбину алијансе. У Авганистану се показује „сумрак НАТО-а који више није борбена организација, него више личи на политички клуб посвећенији конференцијама него организовању за рат“. Аутор цинично наставља да је „чиста носталгија“ кад се „мисли да је НАТО моћан савез, исто као и кад мисли да је Питсбург центар челика а Детроит аутомобилска престоница света“.

НАТО је и даље најмоћнији војни савез у историји – предочавају хроничари, напомињући да сада „учвршћује интеграцију и просперитет Европе“. Из студије, коју је корпорација Ранд урадила за Пентагон, произлази да у суочавању са изазовима 21. века – заостаје поприлично и Америка. Није довољно припремљена, истиче се, за борбу против снага у којима види свог главног непријатеља – муслиманских побуњеника. „Америчке војне интервенције и окупације у исламском свету биле су у најбољем случају неодговарајуће, у најгорем случају контрапродуктивне, а у целини без ваљаног учинка“ – констатују аналитичари. Запоставиле су, као што се показало у Ираку и Авганистану, јачање локалних институција, којима стране трупе не могу да буду легитимна одмена. У том погледу су, упозорава један од аутора Рандове студије Дејвид Гомперт, САД испољиле „алармантну слабост“.

Кад ствари опет „измакну контроли“, као сада у Авганистану, Вашингтон од савезника тражи већи ратни ангажман. Европљани су резервисани према

ванредној мобилизацији, уз оцену да је тај рат већ једном био „готов“ а да је обновљен због америчког упуштања у други рат…