Кад важни дани постану неважни

Мај је по правили био месец важних датума, државних празника, сећања на догађаје из прошлости који су некада више, а некада мање слављени и поштовани, почев од празника рада до Дана младости Два месеца касније јулски дани устанака обележавани су у свим бившим републикама Југославије, да би сада пали у дубок заборав. Вратили су се датуми из даље прошлости, већи значај добили су историјски догађаји који су у претходном периоду били запостављени: Први српски устанак и Први светски рат.

– Велики датуми у свакој заједници представљају важна места сећања која ту заједницу идентитетски раздвајају од друге и представљају део њене културе. Датуме не треба глорификовати, већ поштовати али и критички сагледавати, без великог и беспоговорног обожавања. Па чак ни највеће догађаје не треба славити кроз бомбастичне изјаве и велике речи, него реално истицати његов значај и домете – каже за „Магазин” др Драгомир Бонџић, научни сарадник Института за савремену историју.

1. Како у једној заједници настају и како се мењају важни датуми, да ли су они важни за обичан свет или за власт?

Свако друштво обележава неке датуме да бисачувало сећање на значајне догађаје, људе, успехе, прекретнице, сукобе, страдања. На тај начин, датуми су важни за неговање „културе сећања”, развијање историјске и националне свести, учвршћивање јединства одређене заједнице, истицање државотворности, трајања, победа и успеха. С друге стране, важни датуми могу послужити политичким режимима, партијама, владарима да учврсте своју власт, креирају пожељне, то јест непостојеће традиције измишљањем лажних датума, или да истакну и пренагласе постојећу традицију трагањем за што старијим датумима и годинама. Исто тако, датуми су режиму корисни за идеолошко и политичко-пропагандно деловање, ширење пожељних ставова, знања, идеја и сузбијање непожељног понашања код поданика.

Ово је посебно изражено у недемократским, диктаторским, једнопартијским, тоталитарним режимима, који важне датуме помпезно прослављају и тада врше снажан притисак на поданике и шаљу различите поруке: идеолошке, унутрашњополитичке, економске, спољнополитичке.

2. Да ли смо ми једина земља која често мења датуме које слави и обележава?

Нисмо једина, али учесталост наглих промена и одсуство континуираног политичког и друштвеног развоја доводи до честих промена датума, истицања једних и запостављања других. То се није догађало само у ово наше време већ и раније, и то много више, после Другог светског рата, али и у деветнаестом веку док су се смењивале на власти куће Карађорђевића и Обреновића. Династичке борбе пренете су и на терен прослава, почев од прославе рођендана владара, преко историјских династичких годишњица. Једни су истицали Први а други Други устанак и важне датуме из њих, па до одликовања: Таковски крст–Карађорђева звезда, а и места сећања су се мењала, Орашац, Таковски грм, Опленац, итако даље.

3. Да ли се неки празници могу издвојити по дугој традицији постојања?

Пре свега религијски, а кад су у питању политички и државни, то су „крупни”, преломни догађаји који су несумњиво важни или пресудни за целу заједницу или њен већи део и који су као такви општеприхваћени, а имали су довољно времена да заживе и снаге и услова да опстану. Они су чешћи у старијим и чвршћим заједницама које су поштеђене преврата и револуција, као што су Дан независности и Дан захвалности у САД или краљичин рођендан у Холандији, мада су често и сами обележје таквих преврата, на пример Пад Бастиље у Француској.

4. Зашто се више не славе Дан борца и Дан устанка, зар нису и они антифашистички?

То су били празници везани за једну идеологију и режим чијим сломом су и они нестали. Исто као и 29. новембар. То су примери стварања нове традиције, која је посебно очигледна код комуниста после Другог светског рата, за које је историја почињала од њих, Другог светског рата, 1941. и устанка, 1943. и Авноја, 1945. и победе и преузимања власти.

5. Да ли је неки празник из тог времена опстао да се слави и данас, осим, наравно, Првог маја и Нове године?

То је 4. април који је постао и додан-данас остао Дан студената, спомен на датум када је студент љотићевац убио студента комунисту током студентских демонстрација испред Медицинског факултета 1936.Занимљиво, ретко ко данас зна зашто се овај дан слави, и нико га не повезује са стварним догађајем. То је и добар пример како се могу бирати одређени датуми за празнике и креирати традиција: Савезу студената и Универзитетском комитету на Београдском универзитету је после рата био потребан датум који ће студенти обележавати као свој дан, уз прославе, карневал, представе, спортске сусрете, итд. Морао је да буде датум из студентског револуционарног покрета, а између неколико могућих опција, 1959. године је одабран 4. април јер пада у пролеће па је бољи за славље и већ наредне 1960. је први пут прослављен.

6. Јуче је прослављен важан историјски догађај од светског значаја Дан победе над фашизмом. Да ли се овај датум подједнако слави свуда или и ту постоје разлике?

Може се рећи да је 9. мај најважнији за Русију због броја жртава, карактера рата, величине победе, али наравно, то је значајан догађај за цео свет. Совјетски Савез је имао највећи број жртава, око 20 милиона, што је 11 одсто становника. У Москви се сваке године одржавају војне параде којима се придаје велики значај, а последњих година на њима учествују и војници из других земаља. То је истовремено и подсећање, али и упозорење да је Русија и даље важан војни фактор.

7. Какав је однос западноевропских земаља према овом датуму?

И оне су обележавале Дан победе војним парадама, али само неколико година после рата јер је преовладао став да се треба усредсредити на будућност и на интеграцију европских земаља. Тачно пет година после капитулације Немачке, тадашњи француски министар спољних послова Роберт Шуман написао је декларацију којом је позвао власти ове земље да обједине управу над индустријом угља и челика. То је био почетак стварања Европске економске заједнице, а касније и Европске уније. Године 1985. одлучено је да датум објављивања француске декларације 9. мај буде Дан Европе, али ни 9. мај као Дан победе над фашизмом није потпуно заборављен. Он и даље слови као значајан празник, датум победе над фашизмом као симболом зла и мржње међу народима. Војна парада поводом Дана победе најдуже је од свих западних земаља опстала у Француској, њоме је обележена тридесетогодишњица завршетка Другог светског рата, а то је учињено и 1995. године на педесету годишњицу.

8. Код нас је у послератним годинама због хладног рата а доцније и резолуције Информбироа прослава Дана победе доживела више промена. У чему су се оне састојале?

Прве године прославе, 1945. на војној паради у Београду био је исти однос према западним савезницима и Совјетском Савезу. Већ наредне две године због хладног рата Енглези и Американци су гурани у запећак, а Стаљин и СССР су добили примат. Од 1948. када се назирао и сукоб са СССР-ом дошло је до новог преокрета. Девети мај није потпуно потиснут, он се бележи кратким нотицама у „Борби” и „Политици”, а општенародни празник од 1948. до 1965. постаје Први мај јер се тај дан као међународни празник рада не везује за Совјетски Савез. Трагајући за нашим револуционарним идентитетом руководиоци се 1952. године одлучују да наш дан победе буде 15. мај јер су тада престале борбе на територији Југославије. Од 1965. године из економских разлога одлучено је да се војне параде одржавају поново 9. маја, али сваке пете године. Последња велика парада у СФРЈ одржана је 1985. године, шест година пре почетка рата и распада ЈНА и СФРЈ. У Србији 9. мај је као датум настављен да се обележава али знатно скромније, уз полагање венаца на гроб незнаном јунаку и свечану академију.

9. Како је тих послератних година изгледала организација тако великих мајских скупова?

Агитпроп Централног комитета је 4. маја послао свим потчињенима команду како и на који начин треба да се одвија тај догађај, које пароле треба да буду ношене, у којим димензијама треба да буду слике наших руководилаца, а у којима страних државника да се не би догодило да Черчилова слика буде већа од Стаљинове или Ранковићева од Титове. Комунистичка партија је била главни организатор уз помоћ мањих организација АФЖ-а, омладинске организације, синдиката, народне омладине, пионира. Требало је истаћи 9. мај као Дан победе над фашизмом, истаћи то и као датум нове Југославије, као крај рата и као почетак стварања ЈНА.

До првог великог прелома 1948, војну параду су пратиле разне манифестације, представе, наступи фолклора, до касно у ноћ, наступи пионирских трупа, омладинских, полагање венаца на споменике, Титови говори, и говори локалних руководилаца у мањим местима.

10. Како би данас у Србији требало да изгледа обележавање мајских празника, и посебно Дана победе?

Данас обележавање празника није више изводљиво као у једнопартијском систему. Дан победе и крај Другог светског рата има неколико аспеката. Државни, просветни, и медијски. Кључно је да се у школама инсистира на том датуму, да се очува успомена на значај победе над фашизмом. Да се формира омладина са здравим и критичким ставовима према тим збивањима и догађајима, кроз сагледавање реалног значаја одређеног датума и последица тог датума по нацију и државу. Медији, рекао бих, добро раде свој посао и доприносе да се тај датум не заборави. Новинари подсећају, прате збивања, извештавају о догађајима са места сећања, са културних манифестација, и то је довољно да се Девети мај као врло значајан датум у Србији не заборави, закључује разговор за „Магазин” др Драгомир Бонџић.

---------------------------------------------------------------

Процесије

Традиција прослава, карневала, општенародних славља има своју дугу традицију. У Старом Риму су биле уобичајене такозване процесије којима је заједница демонстрирала јединство и свој однос према нечему споља. Постојале су религијске процесије, али војне када се приређује дочек војсковођи који долази из победничког похода. Политички ритуали сежу у далеку друштвену историју и по правилу значе окупљање око неких вредности, победе над неким злом, али и  показивање снаге и моћи друштвене заједнице.

---------------------------------------------------------------

Пад Бастиље

Французи од 14. јула 1880. сваке године приређују војну параду у част пада Бастиље 1789. То је и данас највећи национални празник у овој земљи. И Французи, као и Руси 9. маја, позивају на војну параду последњих година и војске неких других земља, обично бивших француских колонија, а пре две године марширали су и војници из нама суседне Хрватске који су позвани поводом пријема ове земље у ЕУ. За западне земље од великог значаја је и 6. јун када се обележава искрцавање у Нормандији, као највећа операција у Другом светском рату.