У друштву добрих песника

Кад човек сваки час говори о великану из Јасне Пољане Толстоју, цитира га, подсећа на Дучићеве стихове, шта саговорник да помисли него да седи са књижевником или песником. Професор др Радослав Нинковић, или само доктор Раде, како смо га деценијама ословљавали док је сарађивао у „Политици”, писце је одувек волео, а медицини остао веран.

Родио се тачно када је почео Други светски рат, 1939. године. Мама и тата, како се то каже, били су просечан свет. Имао је и брата који је млад умро, а од три сестре две живе у Црној Гори, трећа у Билећи, свака са својом породицом, унуцима, једна има и праунуке...

– Свуда нас има – смеје се сада већ пензионисани лекар, гинеколог-акушер и хирург, професор др Нинковић.

– Човек се мора негде родити, као да је важно где. Тако је Андрић одговарао када су му помињали родни Травник а потом и Вишеград у коме је живео од друге године. Требињац сам, тамо сам се родио, учио основну школу и матурирао. И радо се сећам тих младалачких дана, идеала, гимназија коју сам завршио била је једна од бољих у Босни и Херцеговини, професори изузетно строги, али часни и поштени људи. Дошао сам у Београд 1959. и уписао Медицински факултет, завршио га, убрзо добио специјализацију из гинекологије и акушерства у Земунској болници, данас Клиничко-болничком центру – скраћује своју биографију др Нинковић.

– У тој болници сам прошао све, од лекара на специјализацији, шефа одељења, начелника, руководио породилиштем две деценије и тако редом до директора у два мандата. Када се све сабере, било је тачно 35 година 2006. када сам отишао у пензију. Проценио сам ситуацију 2000. године, јер сваки човек мора да има социјалну интелигенцију да у датом тренутку реагује, па када су рекли да дотадашње гарнитуре не могу више да остану на местима где јесу, рекао сам секретарици да моје ствари из директорске собе пренесе у начелничку просторију и наставио нормално да радим. Не припадам, нити сам припадао иједној странци сем својој струци, тако да нисам имао проблема нити било каквих непријатности – враћа се доктор накратко у време када је ДОС „ослобађао” институције и предузећа реликта прошлости.

– Шта бих ја као лекар радио у некој странци? Черчил је лепо рекао да је демократија лош вид владавине, али сигурно најбољи од свих када већ нема идеалног друштва. И Чуен Лај, други у Кини после Мао Цедунга, на питање о француској буржоаској револуцији, која је, подсетимо се, била 1789. узвратио је да је мало времена прошло да би дао неки суд о њој. За све је потребно време, а лично сам убеђен да је човек најкориснији ако се посвети струци, то му нико не може одузети. Ако је радан и вредан достићиће своје висине, наравно и падове. Али, свако ће вам рећи „да је у његово време било најтеже”. Пре деведесетих социјализам, који је превазиђен, имао је добрих страна. Бесплатно школовање, лечење. Још када се сетим да сам био млад, пун заноса... Како време протиче, човек се спусти на своју меру – закључује доктор.

И још нешто често понављам родитељима, кад је реч о деци и младима. Реците им своје мишљење, а избор нека буде њихов. Тако је најбоље – сматра Нинковић.

Шта сада ради, питамо га, посећује ли колеге у Земуну, у болници.

–  Таман посла, само да им сметам. Кога нема без њега се може и нека се нико не заноси да је незаменљив. Човек мора свесно да се припреми за пензију, да се окрене ономе за шта није имао времена док је био активан. Ја сам радио од јутра до сутра, оперисао, порађао, лечио. Никада нисам ни покушавао да утврдим колико је то пацијенткиња и беба било, али један осредњи град, рекло би се. Завршио сам 20 књига, иако толико књига није лако прочитати а камоли написати. Пензија није крај живота. Мада је Дучић приметио да је старост велика људска несрећа коју свако жели и моли бога да доживи. Ја сам одувек много читао, па и сада. Књига коју једном прочитате и протоком времена не заслужи да је поново отворите није била вредна ни првог читања, негде је забележио новинар Предраг Милојевић. Волим да се вратим делима Иве Андрића, понекад зазвучим као књижевни критичар, али то није битно. Славни Требињац Јован Дучић није много марио за критику и критичаре које је сматрао префињеним читаоцима који су због сујете имали потребу да обнародују своје мишљење – прелазимо у литературу, као да разговарамо са неким ко је завршио књижевност а не медицину.

– Пре две године сам разговарајући са Добрицом Ћосићем закључио да више нема писаца попут њега или Андрића, Црњанског, Киша. Уверен сам да се такво стваралаштво обнавља у циклусима. Данас људи мало читају, духовно су сиромашни, па ми је смешно када говоре о курсу за брзо читање. То можда некоме треба да се брже упозна са материјалом пред састанак, а ја у књигама уживам, враћам се на ликове, подсећам догађаја. Чему брзо читање? – пита се доктор.

Унуке су за њега сада посебна прича. Каже да док је млад ретко ко успева да се посвети својој деци, што је био случај и са доктором Нинковићем. За Машу и Нађу он сада има времена, оне су трајна вредност живота, оплемењују, истиче. Рођене су у земунском породилишту, што њиховом деди посебно значи.

– Једним осмехом деца враћају родитељима за све непроспаване ноћи и све муке. Имати потомство је драгоценост, видео сам у болници са колико упорности се пацијенткиње боре да га добију –  не заборавља др Нинковић.

Нема сумње да је радећи као гинеколог живот посветио женама.

– Моје колеге и ја смо привилеговани јер присуствујемо рађању, новом животу. Рађање је најузвишенији чин у животу сваке жене, зато је и њен организам посебно саздан. Али, материнство мора да буде брига целог друштва које би своју политику требало да креира тако да допринесе њеној еманципацији, здравственој заштити и помогне потомству. Раније је смртност била велика, и мајки и беба, али усавршавањем технике и медицина је напредовала. Ипак, ми живимо у времену које обележава изумирање овог народа, јер ако на 2,7 побачаја дође један порођај, таква нација нема биолошку перспективу. Изумирање нације је горе од ратних страхота. Додуше, депопулација или смањење становништва карактеристично је за многе високоразвијене земље, измишљени су толики програми за повећање наталитета, али комформистичко друштво намеће своја правила: школа, диплома, запослење, а дете тек на крају. Када сам ја почињао да студирам за нас је стара прворотка била жена која је имала више од 27 година, у Европи је граница била 30, а у Америци 35 година. Данас је ово треће важеће правило, јер се све изменило. Право је човека да одлучује када ће рађати децу, али либерализација побачаја имала је за циљ да отргне од нестручних руку и могућих невоља жену која не жели да роди. Сетимо се само да је још у старом Риму прекид трудноће сматран тешким кривичним делом и кажњаван смрћу. А ево докле смо стигли... – подсећа искусни лекар.

На послу професор Нинковић се, дакле, посветио женама. И код куће су га такође чекале њих две: Маја, супруга, изузетна, правница, интелектуалка за пример, подршка, и ћерка Моника, бриљантан ђак, у индексу искључиво десетке, данас професор на Правном факултету Унион универзитета. Удата је за колегу и мама две лепотице чије слике деда Раде има у новчанику.

Моника није размишљала о медицини, право је превагнуло, и то је др Радославу Нинковићу изузетно драго, искрено признаје. Мада је то заправо струка којој се посветила њена мама Маја.

Ипак, доктор Раде о породици каже две-три реченице па брзо прелази у друштво добрих песника, на своје колеге, дане детињства.

– Моја гимназија у Требињу је основана веома касно, 1921. године, имала је у почетку два одељења и у њима су учила три будућа елитна професора универзитета од којих су двојица постали и чланови академије наука. Др Воја Даниловић је вансеријски лекар, други је био Екрем Чамо, председник босанске академије наука. Тај динарско-виолентни тип је врло способан, радан, продоран, успешан, даровит, што је приметио Јован Цвијић и ставио овај тип људи изнад оних из других крајева наше земље – скреће нам доктор пажњу на своје корене.

И кога после да чуди што је професору Радославу Нинковићу дан трајао 25 сати, што и данас душу напаја лепом књижевношћу, што цитира песнике, изгледа витално као тек пензионисани господин, коме ни инфаркт пре неколико година није помрсио планове. Благо Маши и Нађи...

------------------------------------------------------

Пио кафу и са директором и са новинарима

– Написао сам 20 књига, од тога десет за лекаре на специјализацији и постдипломце и у исто време десет стручно популарних књига – подсећа доктор. Уз то, стотине текстова професора др Радослава Нинковића остало је на страницама „Политике”, стручних – о материнству, трудноћи, абортусу и другим женским проблемима, ипак писаних да их сваки читалац разуме. Баш као и Толстојеву реченицу коју радо цитира да „никад жена није ближа смрти него у моменту када дарује живот”. Почео је да пише за наш лист крајем седамдесетих, чим је докторирао, сарађујући најпре са Олгом Васиљевић, уредницом Женске стране, потом Драганом Букумировић, Радованом Поповићем, Душком Димитријевићем. Показује нам и стару сарадничку легитимацију. Ипак, за све који су онда радили у нашој кући он је био само „доктор Раде”, увек добро расположен, љубазан, спреман да објасни, помогне... с којим су кафу радо пили и директор и новинари. Тако је увек први сазнавао када ће повишица или регрес и активно учествовао у ширењу лепих вести. Једном седмично је долазио у редакцију да донесе текстове које је договорио, увек на време, прекуцане, чисте, без словних грешака. Кад неко има сијасет обавеза на послу а дође кући и седне да пише за новине, јасно је да смо морали да га питамо –зар му то није било досадно.

–И Миро Радојчић ме је пресретао са тим: „Стварно, а што се трудиш да пишеш?” Међутим, увек се сетим једног енглеског лекара, великог ауторитета у струци, који је писао у штампи, како је сам тврдио, да би народ прихватио његово знање. Нешто као просветитељски труд, јер касније су ми текстове тражили и у листу „Двоје”, „Практична жена”, „Нада”, „Ана”. И никада ми због тога није замерио ни један колега, нити у њима нашао грешку – сећа се наш саговорник шалећи се да би из данашње перспективе неко могао да примети како је „некада Нинковић узурпирао силни медијски простор”.

------------------------------------------------------

Зашто без слика

– Једанаест година живим сам откако је моја супруга Маја умрла, све породичне фотографије остале су спаковане у кутији иза књига у библиотеци и док наредне године не будемо све то склањали због кречења, ја не могу до њих да дођем. То је разлог што не могу да вам дам слике из албума, али Машину и Нађину слику имам ево у новчанику – објаснио је доктор зашто ће нас оставити без слика из породичног албума, али стављајући две фотографије на сто. 

------------------------------------------------------

Било је и награда

– Од државе сам добио Орден заслуга за народ и 1990. Октобарску награду града Београда за књигу „Материнство”. И струка ме је уважавала јер сам од Српског лекарског друштва добио повељу и медаљу „Др Никола Хаџи Николић” установљену по имену првог српског гинеколога. Предавао сам као гостујући професор на Универзитету у Крагујевцу и потом на Ју-Ес-Еј Медикал скулу, али чим сам испунио услове за пензију повукао сам се – истиче др Нинковић.