Брод је насукан

Министарствo за дијаспору се огласило (26. јул) поводом интервјуа који сам дао "Политици" (12. јул) као председник Српског савеза у Шведској. Тренирајући тактику "дрште лопова" министарство се у свом допису не устручава да модификује речено, а изнету истину покушава да представи као "нетачно информисање". Оно умањује озбиљност изнете критике и пише да мој коментар узима "као појединачно мишљење, а не став Српског савеза у Шведској или читаве тамошње дијаспоре". 

Ако су моје тврдње о Видовданским данима дијаспоре тачне, неважно је да ли их изговара појединац у своје или у име неке организације. Битно је да сам рекао истину, а истина је и да сам се, пре изношења "мојих појединачних" ставова, консултовао с већим делом чланова Управе савеза чији сам председник.

Министарство, на жалост, наставља да за "дијаспору" сматра само појединце своје "истомишљенике", а легитимне представнике челних организација српског расејања "узима за појединце". Зато министарство од оснивања до данас нема конкретних, ваљаних резултата рада. Напротив.

Уосталом, ако се моји ставови тумаче као "појединачно мишљење", као нешто што је аутоматски вредно мање пажње, да ли то важи и за "појединачни" став једног министра (министарства), или је то став Владе Републике Србије?

Без обзира какав био одговор, проблем је и то што министарство дрско игнорише све друге појединце (представнике организација српске дијаспоре) који су им такође доставили ставове, мишљења и критике, сличне мојима.

Зашто министарство није реаговало и на те "индивидуалне ставове"? Одговор се можда своди на оно што тврдим годинама (као и многи други), да се у Србији дијаспора користи само за "домаћу употребу".

Министарство жели да о себи у матици створи слику нечег корисног за односе расејања и отаџбине који су "од великог националног интереса", како стоји у декларацији владе Србије, док је убеђење многих од нас у расејању да су арогантност, селективност и изолованост министарства, од непроцењиве штете првенствено за грађане Србије и Србију. Кривац за продубљивање постојећег, ускоро непремостивог јаза између "нас" и "њих" је несумњиво ово министарство, основано зато да његове активности буду супротне.

Доказ тенденциозних модификација, с циљем да кажу нешто друго од онога што сам заправо рекао, види се из овог става министарства: "Информација која је изнета на скупу да 40-50 одсто посета, нашем најпосећенијем сајту Б 92, долази ван Србије, довољно говори о важности ове теме која се никако не може назвати ,неконструктивном’ и ,понижавајућом’ како се наводи у коментару Николе Јанића".

За министарку Чубрило и њено министарство изгледа да не важи морална обавеза да се у коментару на одређени чланак не наводи нешто чега у чланку, или интервјуу, нема, што је овде случај са Б 92.

Говорећи да су са дневног реда Сабора избацили најављену дискусију о ангажовању дијаспоре око Косова и Метохије, рекао сам: "За дијаспору је био неприхватљив тај неконструктивни, а у извесном смислу и понижавајући понуђени дневни ред, као и избор ненајављених тема и говорника из матице. Одржана су предавања о интернет комуникацији и о медијима у дијаспори. Ми одавно користимо интернет и изврсно познајемо могућности те врсте комуникације. Имамо квалитетне електронске и штампане медије, у Америци, Канади, Шведској, Немачкој, да даље не набрајам…"

Министарство пише и да "питање Косова и Метохије није било појединачна тема Сабора на панелима јер само Министарство за дијаспору није надлежно за институционално решавање овог горућег проблема."

Ја нисам говорио о томе шта су биле појединачне теме на Сабору, већ да је расправа о Космету била у дневном реду који нам је послат, због чега су многи и дошли у Београд, али је тема с дневног реда скинута.

Било је и других "индивидуалаца" (већином представници организација), учесника у раду Сабора на чије би ставове требало подсетити, али због простора наводим само речи  председнице Централног савета Срба у Немачкој, академика Стојанке Алексић. Она је упутила оштре замерке организаторима сматрајући да је дијаспора била ућуткана:

"Ако већ имамо Министарство за дијаспору, оно би требало равноправно да третира све... Они који су успели да добију реч били су, пак, прекидани ако њихова дискусија није била по вољи организатора. Представници Министарства за дијаспору отворено су се љутили на критике, а на самом крају скупа, министарка Милица Чубрило је чак са бине јавно затражила да се позове обезбеђење Сава центра да удаљи једног говорника не допуштајући му да изговори ниједну једину целу реченицу, иако тај стари човек ни по чему није био претња... Требало би да сучелимо мишљења и постигнемо договор на обострану корист и задовољство и отаџбине и дијаспоре, а доживели смо да представници власти држе монологе и придике, јер и Министарство за дијаспору је део владе Србије."

Министарство за дијаспору је својим дописом још једном покушало да срамне Видовданске дане дијаспоре представи као пријатно крстарење бродом који је стигао у сваку луку, уместо да погледају истини у очи и признају – њихова прва пловидба завршила се насукавањем на хриди.