Пут у ЕУ води и са источне стране

Србија плете мрежу регионалне сарадње и на западу и на истоку. Само неколико дана после бриселског састанка „западнобалканске шесторке”, у румунском граду Крајови, подједнако удаљеном од Србије, Бугарске и Букурешта, дала је свој глас за формирање „Крајовске групе” три суседне земље.

На трилатералном састанку премијери Србије Александар Вучић, Румуније Виктор Понта и Бугарске Бојко Борисов, чије земље заједно имају 40 милиона становника, сагласили су се крајем априла да организују „Крајовску групу”, у намери да удруженим снагама бране заједничке интересе, да њихов глас буде гласнији у Европи, али и да крену у заједничке пројекте у области економије, инфраструктуре, енергетике...

Пренето је и да би та група могла да буде баш као Вишеградска група. Та чувена средњоевропска група основана је у мађарском граду Вишеграду, на самиту председника влада Чехословачке, Мађарске и Пољске 1991, да би после распада Чехословачке (на Словачку и Чешку) постала „квартет”, који је себи заједничким снагама успешно крочио пут ка ЕУ. Све чланице чланице В4, са више од 64 милиона становника, ушле су у чланство ЕУ 2004.

Из В4 више пута је поручивано да су спремни да са земљама западног Балкана (Србија, БиХ, Македонија, Албанија, Црна Гора, рачунајући и Косово) поделе своје обилато искуство у узајамној подршци у евроинтеграцији. То је учињено и у октобру прошле године, на састанку министара спољних послова чланица В4 и западног Балкана.

Отуд не треба сумњати да српски званичници добро знају како функционише та група, која ће бити пример и за зближавање са Румунијом и Бугарском. А нашу претпоставку да ће се нова „дружина” скраћено звати К3 може, додуше, да оповргне одлука још неких западнобалканских земаља да јој се придруже, будући да им је премијер Понта упутио такав позив.

Поводом крајовског договора, Драган Ђукановић, виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду, оцењује да је „веома добра” иницијатива да Србија са двема државама које су већ чланице ЕУ (од 2007) направи неку врсту форума који ће подсећати на В4, на успешну форму регионалне сарадње, додуше не баш онолико институционално проширену колико је то западнобалканска иницијатива, али сарадњу која може да допринесе да Србија у перспективи убрза европске интеграције и да искористи искуства и Бугарске и Румуније, која су драгоцена у процесу придруживања.

„Та иницијатива је доста битна. Али, сарадња Србије на овом простору мора да буде двокомпонентна – да се очува на западном Балкану, кроз Савет за регионалну сарадњу, са седиштем у Сарајеву, Цефту, Процес сарадње у југоисточној Европи и са још педесет иницијатива које постоје, али и да се развија, условно речено, на источном Балкану, између Србије, Бугарске и Румуније”, истиче Ђукановић, у уверењу да приоритет Србије у регионалној сарадњи, западни Балкан не сме да буде запостављен.

Шта је то што би К3 могла да примени из искуства В4? „Можемо, прво, да тежимо пуној стабилизацији и тог дела Европе, јер се некако превише причало о западном Балкану, а не о источном. И да Србија, која тежи да буде чланица ЕУ, искористи модел институционализоване сарадње В4, како би убрзала европску интеграцију”, сматра овај наш саговорник.

С друге стране, Александар Попов, директор новосадског Центра за регионализам, мисли да то повезивање у сваком случају не може да одмогне нашој земљи, уколико га буду пратили конкретни пројекти за које ће се, уз помоћ две чланице ЕУ, вероватно лакше добити средства за намене о којима је било речи на трилатералном састанку. „Има разлога за повезивање, мада не знам да ли ће то имати димензију В4, која има дугу традицију. Они чак имају и своју фондацију, којом подупиру друге иницијативе. У шта ће изаћи нова иницијатива, тек треба да видимо”.

Попов указује и на то да се понекад стиче утисак, а то говоре и неки политичари у региону, да има исувише регионалних иницијатива. При томе се мисли на регион бивше Југославије, плус Албанија, минус Словенија, заправо оно што покрива Савет за регионалну сарадњу, али и невладине иницијативе.

„Можда и има превише тих иницијатива, али оне које немају смисла угасе се саме од себе. Додуше, неке се и вештачки одржавају, политички, јер у неком тренутку одговара и Европи да је што већа комуникација и да се земље договарају око појединих тема”, каже он.

Сетимо се, иначе, како је 2011. постигнут договор лидера Србије, БиХ и Турске о међусобној помоћи у процесу евроинтеграција, без мешања у унутрашње ствари суседа, да би две године касније председник Томислав Николић замрзнуо српско чланство у „трилатерали”, због изјаве турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана у Призрену да је „Турска Косово и Косово је Турска”.

Веће шансе за успех имају оне иницијативе за које постоје разлози за покретање и конкретан план. Рецимо, „берлинска иницијатива Ангеле Меркел има смисла зато што на ширем плану жели да кроз инфраструктурне пројекте увеже регион”, а онда „када се кроз такве пројекте повеже регион, онда су те земље упућене једна на другу”.

Премијери „западнобалканске шесторке” постигли су сагласност о изградњи кључних транспортних коридора, који ће временом бити уклопљени у транспортну мрежу ЕУ. У Крајови, премијер Борисов рекао је да жели да види ауто-пут Букурешт–Софија–Београд, као и брже пруге које ће три земље водити ка Турској.