Сасвим другачији папа

За мање од месец дана верници у Сарајеву видеће уживо папу Фрању, који је одушевио толико различите личности, од Раула Кастра, председника Кубе са дугогодишњим ванцрквеним стажом, до певача и геј активисте Елтона Џона, једног од традиционалних критичара Католичке цркве.

Раул Кастро, после прошлонедељног приватног састанака са папом Фрањом у Ватикану, озбиљно разматра да поново почне да се моли. Папа га је „купио”, како је рекао, својом скромношћу и мудрошћу, али је претходно проглашен заслужним за много озбиљнији потез. Поглавар свих католика био је посредник у поновном успостављању дипломатских односа САД и Кубе. Елтона Џона папа је смекшао својим изјавама о ЛГБТ популацији, којој је уместо уобичајене осуде понудио помирљиво реторичко питање „Ко сам ја да судим?”.

Кастрово одушевљење је само још потврда популарности папе Фрање. За кратко време, он је од сиве еминенције светске политике, како је претежно некатолички и лаички свет гледао на римске понтифексе, постао „селебрити”. О папи се прича, он има своје фанове, не верну паству, а његове активности се „шерују” на друштвеним мрежама.

Он је модерни папа пун изненађења. Приређује концерт у Ватикану и у први ред смешта римске бескућнике. Као велики љубитељ фудбала, организује у Риму хуманитарни међурелигијски фудбалски меч за мир у којем учествују велика имена фудбала, попут Хавијера Занетија, католика, или будисте Роберта Бађа. Подстиче мајке да доје бебе током мисе. Недавно је постао девети почасни члан „Харлем глобтротера” и тако се придружио, између осталих, Нелсону Мандели и папи Јовану Павлу Другом. Поједине вернике који му пишу лично зове телефоном. Италијан, Франко Рабуфи, који је писао папи тражећи утеху због своје болести, два пута му је залупио слушалицу. Тек је из трећег покушаја схватио да њега, обичног човека, заиста зове поглавар свих католика да га упита за здравље.

Та непосредност у сусрету са верницима, једноставност и присност у обраћању, са мање теологије, а више живе речи, само су део папине харизме. Оно чиме је одушевио највећи број људи јесте његов „социјални програм”. Папа Фрањо, језуита који је себи изабрао име свеца заштитника сиромашних, светог Фрање Асишког, борбу за социјалну правду ставио је у први план. Он подсећа да тржиште треба у свом фокусу да има човека, а не само профит, упозорава да идеологије тржишта и финансијских спекулација онемогућавају државе да се старају за опште добро, поручује да треба спасавати људе, а не банке. Брига за сиромашне и успостављање социјалне правде једна је од основних мисија, или би барем то требало да буде, сваке цркве, сваке верске заједнице. Па ипак, само папу Фрању медији зову „папом сиромашних”. Не само због тога што је најгласнији од свих црквених великодостојника у борби за права сиромашних већ и због тога што уз своје речи нуди и дела. Гледајући луксуз који окружује многе црквене прелате, људи су све више уверени да они не деле њихову судбину и да су својим начином живота, парадоксално, много ближи светским богаташима, које наводно критикују, него верницима, које наводно заступају. На таласу тог великог незадовољства и опште разочараности, први латиноамерички папа лако је пронашао пут до срца и душа људи. Довољно је било да апостолску палату замени скромнијим апартманом Дома Свете Марте, што је учинио већ прве вечери по доласку на чело Католичке цркве, да људи широм планете почну да верују да заиста мисли оно што говори. Још већу озбиљност је показао када се окренуо да почисти сопствено двориште. И то се није завршило само критиком црквеног клира да су се превише уљуљкали у личном богаћењу.

Наставио је тежак посао реформисања Ватиканске банке, која се деценијама повезивала са финансијским скандалима и лажним рачунима, преко којих се, наводно, прао новац. Реченицом „Свети Петар није имао рачун у банци” најавио је да размишља да затвори Ватиканску банку, али то ипак није учинио. Уместо тога, стотине лажних банковних рачуна погашено је, чиме је настављен посао који је започео папа Бенедикт Шеснаести.

Упркос томе што је донео нову свежину у Ватикан, аналитичари констатују да се, у суштини, мало шта променило у самој доктрини Католичке цркве. Бискупски Синод посвећен породици, на пример, иако се о томе много говорило, на крају није усвојио параграфе који разматрају могућност причешћа разведених и шире прихватање хомосексуалаца. Али је зато папа Фрањо показао да не зазире да говори о темама које црквени прелати обично заобилазе као клизав терен. Папа је, дакле, размишљао и о ванбрачним заједницама, о духовној подршци разведенима и њиховој деци, о хомосексуалцима и њиховим верским потребама. Један од његових најновијих потеза јесте одлука да широм света пошаље свештенике, као своје изасланике милости, како би пружили утеху женама које су обавиле абортус.

Ништа се у Ватикану не дешава случајно, често се може чути. Не треба ковати теорије завере о томе шта смера Ватикан са новим папом на челу, али не треба ни сметнути с ума горе наведену тврдњу. Папа Фрањо део је једне шире слике, а коначно, као и сваки „селебрити”, и он иза себе има читав тим који му помаже да формира свој јавни имиџ. Нови ветрови дувају из Ватикана, али какво ће семе посејати у Европи, којој поново прете хладноратовске поделе, и свету, у којем јача исламски фундаментализам, још је рано говорити. У сваком случају, његови плодови неће бити дело само једног човека, ма колико он популаран био, већ читаве институције, научене да кроз векове своје потезе планира годинама унапред.