Енглески Дон Кихот

На Дан заљубљених, неки Београђани вечерас ће уздисати у „Сава центру”. Ко због љубави а ко због добре игре која се очекује у „Дон Кихоту”. У балету, у коме љубав ионако тријумфује, осим београдских играча, публика ће моћи да види – у главним ролама – и госте из Лондона. У лику Китри биће то Аста Базевишут (Енглески национални балет), док је Базил Давид Макатели (првак Краљевског балета). Литванка и Грузијац први пут партнери, у Београду, у коме досад нису били. Своју је посету нашем граду Макатели морао мало да скрати, прекине је на неколико дана. Чекао га је лет преко Атлантика, позван је у Њујорк на гала концерт „Балетске звезде 21. века”. Овакво сазвежђе игре разлог je више да боље упознамо вечерашњег Базила, у „Дон Кихоту” у кореографији чувеног Владимира Васиљева.

У вашем списку представа углавном je класични репертоар. Како је, у играчком смислу, изгледао тај прелазак са Истока на Запад?

Ја сам учио технику руске школе. Мој отац, такође првак, био ми је први учитељ. После Тбилисија дошла је Москва, а на такмичењу у Лозани награђен сам стипендијом за школовање на Академији Краљевског балета у Лондону. Десило се да је мој педагог у Лондону био Рус из Санкт Петербурга, тако да тај прелазак ја нисам доживео као некакав потрес. Јесте енглески стил мало другачији од руског, али за мене је класични балет увек – класични балет. Највеће разлике су у приступу и у кореографијама.

Која су кореографска имена најприсутнија у вашој играчкој каријери?

Кенет МакМилан, Фредерик Аштон, пуно сам радио Баланшина... Испробао сам се у различитим кореографијама, али највише волим да будем класични играч, премда је то и најтеже. За мене лично, тешка је и модерна игра, јер у оном совјетском периоду ми је нисмо ни учили. Играо сам ја и Нача Дуата, Форсајта... За мене је то увек нешто ново, занимљиво. Ипак, ја преферирам своје класичне роле, све их волим. Али, ако бих неку ставио испред свих других, онда би то био неокласични „Оњегин” Џона Кранка.

Шта бисте рекли о вашим партнеркама на сцени?

Ја сам један срећан играч. Прву „Жизелу” одиграо сам са великом Нином Ананиашвили, у нашем родном Тбилисију. Био сам партнер и Дарси Басел, у балетима „Пепељуга”, „Омаж краљици”, „Манон”, па Полине Семјонове, првакиње Балета берлинске Штацопере, са којом сам, рецимо, играо „Успавану лепотицу” у Калифорнији. Тамара Рохо и ја били смо „Ромео и Јулија” у Лондону... Кажем за себе да сам „срећан партнер”.

И ваша супруга Наталија Кремен је балерина. Колико сте партнери и на сцени?

Прошлога лета играли смо „Жизелу” на гала концерту. Следеће године планирамо и „Ромеа и Јулију”, опет за гала. Наталија, међутим, игра у Енглеском националном балету, у коме је и Аста. Некад је била солиста у „Станиславском” у Москви, у којој се тренутно опоравља од повреде.

Колико данас играте на истоку?

Пет година нисам био у Грузији. Такав је мој распоред. Али, путујем даље на исток, већ два лета играм у Јапану.

Ваша породица права је балетска династија?

Мој отац има данас школе у Америци, а и деда, мајчин отац, такође је био првак. И мајка ми је била балерина, и сестра је то. Бака ми је, додуше, била оперска певачица. Своје потомке не бих волео да видим у балету. Није лако ићи тим путем.

Какво се друштво окупило на гала концерту „Балетске звезде 21. века”?

Светлана Лункина и ја партнери смо у балету „Силфида”. Из њеног Бољшоја су и Марија Александрова и Николај Цискаридзе, затим су ту париске звезде Хозе Мартинез и Ањес Летести, па Роналд Савковић из Берлина, Дејвид Холберг из Њујорка... Након гала концерта чека ме лимузина у којој се пресвлачим, скидам шминку и на аеродрому улазим у авион, да бих стигао на генералну пробу у „Сава центру”.

И још само о партнерки са којом први пут играте...?

Познаници смо, али, ето, десило се баш овде први пут играмо. Не случајно. Изабрао сам је јер у њен квалитет не сумњам. Можда је ово почетак моје сарадње са Астом Базевишут.