Македонија – земља у лимбу

Све док се о некој земљи мало пише и говори у међународним медијима, влада мишљење да је тамо све у реду – no news, good news. Тако се десило да се и Македонија поново појави на насловним странама тек када је дошло до насилних инцидената, најпре на уличним протестима и касније због оружаног окршаја у Куманову. Сада су се већ увелико узбунили међународни центри моћи, аналитичари и тинк-тенкови. Многобројни страни новинари долазе у земљу у сусрет ономе што се чини историјским преокретом. Сви се највише баве прогнозама, а много се мање поставља суштинско питање зашто се нешто догађа, која је генеза онога што је вест дана, да ли се нешто могло спречити и ко је одговоран за кризу. Чак и кад се поставе таква питања, није искључено да се одговори траже у теоријама завере.

Још пре политичке кризе, „рат” се дуго водио између две сукобљене политичке странке – ВМРО – ДПМНЕ и СДСМ – на симболичком нивоу и у манихејском облику као борба између апсолутног Добра и апсолутног Зла. Свака страна има своју „истину” која искључује сваку другу. Тако је, након прошлонедељних уличних протеста, једна страна бројала само повређене полицајце, а друга говорила само о полицијској бруталности. Истраживачког новинарства скоро и да нема, а свако ко се усуди да анализира без заузимања стране унапред је „осуђен” да заправо само жели да релативизује зло.

Није ни чудо да тумачења кризе у страним медијима највише зависе од позиције одабраног локалног саговорника, али и од интереса земље из које долази новинар. На пример, из опозиционих кругова је кренула прича о томе да је Никола Груевскиплатио насилнике из Куманова да би скренуо пажњу са афере прислушкивања. У региону су популарни они који „знају” да ће се Македонија распасти као Украјина, јер је „вештачка творевина” и/или да ће се поделити између Бугарске и („велике”) Албаније.

Руске медије највише интересује геополитика (изградња „Турског тока” и евентуална обојена револуција). Западни медији као да су пали с Марса, онако затечени дешавањима у земљи која је била предмет међународног statebuilding-а и „успешна прича” након 2001. Они који су игнорисали све забрињавајуће индикације о стању на економском, привредном, социјалном и политичком плану, активирали су се тек када је пала крв. Сада није реч више (само) о међуетничким тензијама, него и интраетничким.

Одговорност за кризу треба тражити унутар земље. И поред изјаве Џона Керија да је Македонија једна од земаља на „линији ватре” између Русије и Запада, много индикативније су унутрашње консталације, као и системска решења која су довела до кризе. Док се говори о могућем распаду и грађанском рату, заборавља се да је реч о земљи која се већ годинама налази у лимбу: прошло је скоро 10 година откако је добила статус земље-кандидата за чланство у ЕУ, али не и датум за почетак преговора због грчког вета, као и седам година од Букурештанског самита, где је чланство у НАТО постало немогуће због истог разлога. Држава ни на небу ни на земљи! Како је и ЕУ запала у кризу, о Грчкој да и не говоримо, сматрало се да је најважније то што се на власти налази македонско-албанска коалиција која гарантује међуетнички мир. Наизглед хармонична коалиција Груевског и Ахметија изгледала је као непробојна тврђава испред напада опозиције, али је стварала и привид да су ствари под контролом.

Ауторитарност је умногоме јачала због система консоцијације (power-sharing-а), уведеног након конфликта 2001 године. Он је конституционализовао етничке поделе и омогућио функционисање картела етничких елита, на чијем су челу неприкосновени лидери (који долазе из султан-партија). У таквом систему све одлуке се доносе иза затворених врата, по принципу „ти мени, ја теби”. Не само да је држава постала изразито бинационална (тиме што су све мањинске странке остале на маргинама), него је изгубљен и грађански супстрат.

Уверене у своју доминацију у електоратима, лидери ВМРО – ДПМНЕ и (албанске) ДУИ су најпре етнизирали и партизирали државу, успоставили клијентелизам и контролу, да би на крају приватизовали власт и ресурсе у држави. Јавношћу је било лако манипулисати кроз медије и изражавањем фрустрације због неправедне блокаде у ЕУ и НАТО, али и јачањем националистичких страсти, посебно уочи избора.

Када је елитама постало јасно да су европске интеграције на дугом штапу, окренуле су се усавршавању технологије владања, а највише социјалним субвенцијама и „корумпирањем” читавих категорија грађана популарним мерама, мада је све то само уводило земљу у све веће дугове. Да би избегла властиту клиничку смрт, опозиција (и у македонском и у албанском кампусу) је покушавала да имитира власт у дисциплини у којој су ови били доминантни (националистички дискурс) или се очајнички окренула тактици „дешавање народа” и доласка на власт путем улице.

Сви актери су, при том, манипулисали страховима и могућим црним сценаријима. Реторика немоћне опозиције је постала жестока, па се годинама уназад о Груевском говорило као о Николају (асоцијација на Чаушескуа) или још чешће као о македонском Милошевићу. Помињани су и „арапско пролеће” и Гадафи, што је ионако несигурном аутократи давало „морално оправдање” за мере изазване неповерењем према свим критичарима власти.

После вишемесечне агоније, Македонија је на коленима. Пале су прве оставке у влади након снажног притиска амбасадора, али то се чини too little, too late. Опозиција је добила ветар у леђа малим успехом и растућом подршком код младе популације, али многа питања остају отворена: хоће ли лидер опозиције Заев показати државничку зрелост и вратити политички процес у институције? Да ли ће можда ићи до краја са „бомбама”, макар оне долију уље на ватру међуетничким тензијама, уколико емитује снимке разговора у вези са убиством петоро младих код Смиљковског језера и суђењем које је уследило у случају „Монструм”? То би додало не само етничку, него и верску димензију већ компликованој ситуацији. Хоће ли такозвана међународна заједница преузети одлучније мере и тако утемељити протекторску и споља контролисану „демократију”? У овом тренутку ни баба Ванга не би могла дати прецизнију прогнозу, јер превише тога зависи од превише актера, њихових мотивација и политичке зрелости.

Политичка аналитичарка и професорка Филозофског факултета у Скопљу