Makedonija – zemlja u limbu

Sve dok se o nekoj zemlji malo piše i govori u međunarodnim medijima, vlada mišljenje da je tamo sve u redu – no news, good news. Tako se desilo da se i Makedonija ponovo pojavi na naslovnim stranama tek kada je došlo do nasilnih incidenata, najpre na uličnim protestima i kasnije zbog oružanog okršaja u Kumanovu. Sada su se već uveliko uzbunili međunarodni centri moći, analitičari i tink-tenkovi. Mnogobrojni strani novinari dolaze u zemlju u susret onome što se čini istorijskim preokretom. Svi se najviše bave prognozama, a mnogo se manje postavlja suštinsko pitanje zašto se nešto događa, koja je geneza onoga što je vest dana, da li se nešto moglo sprečiti i ko je odgovoran za krizu. Čak i kad se postave takva pitanja, nije isključeno da se odgovori traže u teorijama zavere.

Još pre političke krize, „rat” se dugo vodio između dve sukobljene političke stranke – VMRO – DPMNE i SDSM – na simboličkom nivou i u manihejskom obliku kao borba između apsolutnog Dobra i apsolutnog Zla. Svaka strana ima svoju „istinu” koja isključuje svaku drugu. Tako je, nakon prošlonedeljnih uličnih protesta, jedna strana brojala samo povređene policajce, a druga govorila samo o policijskoj brutalnosti. Istraživačkog novinarstva skoro i da nema, a svako ko se usudi da analizira bez zauzimanja strane unapred je „osuđen” da zapravo samo želi da relativizuje zlo.

Nije ni čudo da tumačenja krize u stranim medijima najviše zavise od pozicije odabranog lokalnog sagovornika, ali i od interesa zemlje iz koje dolazi novinar. Na primer, iz opozicionih krugova je krenula priča o tome da je Nikola Gruevskiplatio nasilnike iz Kumanova da bi skrenuo pažnju sa afere prisluškivanja. U regionu su popularni oni koji „znaju” da će se Makedonija raspasti kao Ukrajina, jer je „veštačka tvorevina” i/ili da će se podeliti između Bugarske i („velike”) Albanije.

Ruske medije najviše interesuje geopolitika (izgradnja „Turskog toka” i eventualna obojena revolucija). Zapadni mediji kao da su pali s Marsa, onako zatečeni dešavanjima u zemlji koja je bila predmet međunarodnog statebuilding-a i „uspešna priča” nakon 2001. Oni koji su ignorisali sve zabrinjavajuće indikacije o stanju na ekonomskom, privrednom, socijalnom i političkom planu, aktivirali su se tek kada je pala krv. Sada nije reč više (samo) o međuetničkim tenzijama, nego i intraetničkim.

Odgovornost za krizu treba tražiti unutar zemlje. I pored izjave Džona Kerija da je Makedonija jedna od zemalja na „liniji vatre” između Rusije i Zapada, mnogo indikativnije su unutrašnje konstalacije, kao i sistemska rešenja koja su dovela do krize. Dok se govori o mogućem raspadu i građanskom ratu, zaboravlja se da je reč o zemlji koja se već godinama nalazi u limbu: prošlo je skoro 10 godina otkako je dobila status zemlje-kandidata za članstvo u EU, ali ne i datum za početak pregovora zbog grčkog veta, kao i sedam godina od Bukureštanskog samita, gde je članstvo u NATO postalo nemoguće zbog istog razloga. Država ni na nebu ni na zemlji! Kako je i EU zapala u krizu, o Grčkoj da i ne govorimo, smatralo se da je najvažnije to što se na vlasti nalazi makedonsko-albanska koalicija koja garantuje međuetnički mir. Naizgled harmonična koalicija Gruevskog i Ahmetija izgledala je kao neprobojna tvrđava ispred napada opozicije, ali je stvarala i privid da su stvari pod kontrolom.

Autoritarnost je umnogome jačala zbog sistema konsocijacije (power-sharing-a), uvedenog nakon konflikta 2001 godine. On je konstitucionalizovao etničke podele i omogućio funkcionisanje kartela etničkih elita, na čijem su čelu neprikosnoveni lideri (koji dolaze iz sultan-partija). U takvom sistemu sve odluke se donose iza zatvorenih vrata, po principu „ti meni, ja tebi”. Ne samo da je država postala izrazito binacionalna (time što su sve manjinske stranke ostale na marginama), nego je izgubljen i građanski supstrat.

Uverene u svoju dominaciju u elektoratima, lideri VMRO – DPMNE i (albanske) DUI su najpre etnizirali i partizirali državu, uspostavili klijentelizam i kontrolu, da bi na kraju privatizovali vlast i resurse u državi. Javnošću je bilo lako manipulisati kroz medije i izražavanjem frustracije zbog nepravedne blokade u EU i NATO, ali i jačanjem nacionalističkih strasti, posebno uoči izbora.

Kada je elitama postalo jasno da su evropske integracije na dugom štapu, okrenule su se usavršavanju tehnologije vladanja, a najviše socijalnim subvencijama i „korumpiranjem” čitavih kategorija građana popularnim merama, mada je sve to samo uvodilo zemlju u sve veće dugove. Da bi izbegla vlastitu kliničku smrt, opozicija (i u makedonskom i u albanskom kampusu) je pokušavala da imitira vlast u disciplini u kojoj su ovi bili dominantni (nacionalistički diskurs) ili se očajnički okrenula taktici „dešavanje naroda” i dolaska na vlast putem ulice.

Svi akteri su, pri tom, manipulisali strahovima i mogućim crnim scenarijima. Retorika nemoćne opozicije je postala žestoka, pa se godinama unazad o Gruevskom govorilo kao o Nikolaju (asocijacija na Čaušeskua) ili još češće kao o makedonskom Miloševiću. Pominjani su i „arapsko proleće” i Gadafi, što je ionako nesigurnom autokrati davalo „moralno opravdanje” za mere izazvane nepoverenjem prema svim kritičarima vlasti.

Posle višemesečne agonije, Makedonija je na kolenima. Pale su prve ostavke u vladi nakon snažnog pritiska ambasadora, ali to se čini too little, too late. Opozicija je dobila vetar u leđa malim uspehom i rastućom podrškom kod mlade populacije, ali mnoga pitanja ostaju otvorena: hoće li lider opozicije Zaev pokazati državničku zrelost i vratiti politički proces u institucije? Da li će možda ići do kraja sa „bombama”, makar one doliju ulje na vatru međuetničkim tenzijama, ukoliko emituje snimke razgovora u vezi sa ubistvom petoro mladih kod Smiljkovskog jezera i suđenjem koje je usledilo u slučaju „Monstrum”? To bi dodalo ne samo etničku, nego i versku dimenziju već komplikovanoj situaciji. Hoće li takozvana međunarodna zajednica preuzeti odlučnije mere i tako utemeljiti protektorsku i spolja kontrolisanu „demokratiju”? U ovom trenutku ni baba Vanga ne bi mogla dati precizniju prognozu, jer previše toga zavisi od previše aktera, njihovih motivacija i političke zrelosti.

Politička analitičarka i profesorka Filozofskog fakulteta u Skoplju