У замци старијег брата

Џеб Буш се изрекао и ненамерно објавио да ће се кандидовати за председника, мада се исправио већ у истој реченици, настављајући да о себи говори као о могућем кандидату. Његова омашка о уласку у трку за Белу кућу ипак мање збуњује од његових различитих одговора на исто питање које му данима постављају: „Да ли бисте и ви, као и ваш брат, напали Ирак да знате оно што он наводно није знао, да Садам Хусеин нема оружје за масовно уништење?”

„Да”, „Не знам”, „То је хипотетичко питање”, били су његови одговори у зависности од гласача са којима се сусретао и новинара са којима је разговарао. Амерички медији били су у праву када су проценили да ће за овог претендента на вашингтонски „престо” бити најтеже да се одреди према ратовима свог старијег брата.

Раније ове недеље изјавио је за Фокс њуз да подржава инвазију на Ирак без обзира на то што се показало да Багдад није имао опасан арсенал, чиме су Џорџ Буш и Тони Блер правдали свргавање Садама Хусеина и окупацију Ирака. Подршка бившем председнику годи ушима многих конзервативаца и могла би да, како оцењује „Њујорк тајмс”, помогне Џебу Бушу да победи страначке противкандидате и добије номинацију Републиканске странке. Ипак, тешко да ће са таквим ставовима, настављају новине са Менхетна, моћи да освоји председничке изборе, јер већина Американаца сматра да су ратови против Авганистана и Ирака били катастрофални. Зато је млађи Буш после интервјуа за Фокс казао да није разумео шта га је новинар питао и одбио да даље дискутује о тој теми. Био је то прилично трапав покушај да поправи оно што је рекао – уместо да се дистанцира од брата, само му се приближио, изазивајући асоцијације на многобројне гафове некадашњег председника. Поврх свега, у среду је пре времена и пре него што су његови сарадници то планирали казао да ће пробати да после оца и брата буде трећи Буш на челу САД.

„Кандидоваћу се за председника 2016”, казао је Буш пред новинарима у Невади, али се брзо се исправио, „а фокус ће бити, ако се кандидујем, на томе како да створите одрживи високи економски раст.”

Припадник једне од три најпознатије политичке династије (ту су, наравно, и Клинтонови и Кенедијеви) није хтео да објави почетак кампање. Очекује се да ће то урадити до краја пролећа, мада је незванично у утакмици од почетка године: стално је на путу, сусреће се са бирачима, прикупља донације и окупља сараднике. Иако је казао да је „свој човек”, независан од оца и брата, Џебу Бушу је презиме заправо најјачи адут, будући има проблем да објасни за шта се у ствари залаже. Стално вага између подршке тврдокорних конзервативаца и гласова умерених републиканаца и неодлучних бирача, па је недоречен у погледу питања имиграције, абортуса, права хомосексуалаца, а видели смо да је пропао и његов покушај да се јасно одреди као „јастреб” у спољној политици.

Истина, багдадски терен је клизав и за друге републиканце, јер је, како сматра „Вашингтон пост”, рат у Ираку – републикански Вијетнам. Конзервативци који су објавили кандидатуре углавном изјављују да уз садашња сазнања, то јест потврду да није било никаквог оружја за масовно уништење, не би урадили оно што је урадио Џорџ Буш. Ипак, има и оних, попут сенатора Марка Рубија, који сматрају да је било исправно свргнути Садама Хусеина јер је он био сметња миру и стабилности у региону. Очекивало би се да ће њихови политички ривали једва дочекати да укажу колико је ова аргументација „бушна” – Ирак, такорећи, више не постоји, подељен је између посвађаних шиита, сунита и Курда, који међусобно ратују, док је регион такође „стабилан” и „миран” са ратовима у Сирији и Јемену. Међутим, Хилари Клинтон, која је најјачи демократски кандидат, не може да ово саспе у лице конзервативцима јер би уједно морала да објасни зашто је и сама подржала инвазију 2003. године и као сенаторка гласала за рат у Ираку.

Оно што не може најјача политичарка у САД може деветнаестогодишња студенткиња из Неваде, која је у среду отишла на Бушов скуп и подсетила га на заоставштину његовог брата. „Ваш брат је створио Исламску државу Ирака и Сирије”, поручила је симпатизерка Демократске странке, алудирајући на џихадисте због којих је Америка морала да део војске врати у Ирак и бомбардује Сирију, а који су никли на таласу незадовољства окупацијом и постсадамовским Ираком.