Поверење

Једна ласта не чини пролеће, али када се у кратком року појаве две – то тражи осврт и анализу.

И пре него што је расписан конкурс, избор директора РТС-а је постао врућа медијска тема. Усијало се толико да се након избора безмало очекивао бели дим из неког оџака у Таковској 10. Мада ни на који начин спорна, одлука је пропраћена низом интригантних теорија. Једна од првих је она о утицају страног фактора, то јест замешатељству западних (као да су источне домаће) амбасада. С њом у пару развило се објашњење о завери „жутих”, који још увек из позадине вуку конце. С друге стране, доминирале су две варијанте тумачења које заправо тврде да је избор плод жеље председника Владе. Према једној варијанти, „Бујошевић је претрчао”, а према другој, Вучић жели да уништи РТС и тако помогне „Пинку” да се ослободи конкуренције, а да одговорност падне на новог директора телевизије.

Интересантно је да се готово нико није сетио, или бар гласно рекао, да је избор плод аутономне одлуке девет угледних личности које чине Управни одбор РТС-а. То не значи да утицаја није било – што би се без остатка могло тврдити само да су чланови УО месецима седели у карантину. Такође, не значи да таква одлука није некоме одговарала – конкретно Вучићу. Упркос томе, извесно је да су чланови УО бирали на основу личне свести и савести, према утврђеним критеријумима и предвиђеној процедури.

Не вреди ламентирати над чињеницом да је паралисано свако друштво у коме је степен јавног поверења тако низак да се оно што је логично и неупитно чини најмање вероватним. Уместо тога, треба користити сваки пример добре праксе да се оно што је нормално афирмише и постави као стандард.

Нема сумње да је Влада имала могућности да одлуку о избору директора РТС-а уприподоби својим жељама. Но, она то није учинила и, без обзира чиме је мотивисано, то треба поздравити и похвалити. Само тако се може градити јавно поверење које подразумева и поверење између јавности и владе. Оно око чега се развија поверење у једном друштву није сагласје о конкретним одлукама – јер оне никада не могу задовољити све, него начин на који се те одлуке доносе.

Без обзира колико важан, избор директора РТС-а не би био довољан повод за анализу да неколико дана након тога није уследио још један несвакидашњи догађај. Наиме, председник Владе је позвао представнике невладиних организација да разговарају о унапређењу сарадње. С обзиром на то да су представници садашње власти један од најзначајнијих експонената онога што се колоквијално зове „прва”, а већина представника невладиног сектора највише експонирани актери такозване друге Србије, онда овај сусрет има додатни значај.

Поново треба нагласити да су мање важни конкретни резултати сусрета, то јест усаглашеност ставова о конкретним темама. Много је важније што је председник Владе позвао представнике невладиног сектора да помогну државним органима у припреми предлога закона и да учествују у преговорима са ЕУ и што су се представници цивилног сектора одазвали позиву, препознавши своје место у тим активностима.

Ово приближавање Владе и невладиног сектора изазваће несумњиво различите коментаре и појавиће се мноштво инспиративних теорија и тумачења у којима ће се помињати скривене намере једних или других актера. Упркос томе, позив премијера представницима цивилног сектора, као и њихова воља да на тај позив конструктивно одговоре, делују као разуман и нормалан однос који је стандард у демократским земљама. Без сарадње са владом активности цивилног сектора немају потребан ефекат, а Влада показује да разуме да је сарадња с цивилним друштвом један од најважнијих критеријума за оцену степена демократичности у држави, што је нужан предуслов за европске интеграције.

Остало је још да то схвате грађани и заинтересована јавност. Наравно, то неће бити лако, јер противници овакве сарадње имају своје интересе и своју аргументацију. За једне, то је само још један маркетиншки трик Александра Вучића, док је за друге реч о подвали у којој цивилни сектор представља тројанског коња, а његови активисти стране плаћенике без икаквог легитимитета. Но, однос према овој сарадњи јасно ће показати ко се залаже за демократске односе у земљи и европске интеграције као кључни спољнополитички циљ.

Поред тога, међународне околности и њихова динамика сведоче да је за наше друштво од пресудног значаја унутрашња кохезија. Историја сведочи да се у Србији то не може ефикасно постићи искључивошћу и наметањем било чије воље. Једини начин одрживе кохезије је да се успостави јавно поверење. Важни кораци у том правцу су цивилизована двосмерна комуникација и поштовање договорених правила игре.

*Социолог, ванредни професор на Филозофском факултету у Београду