Свако време има своје фаворите

Именовати некога, значи подарити му први идентитет који ће он касније у животу носити, очекује се, с поносом и радошћу. Неке древне цивилизације су сматрале да име одређује суштину и судбину појединца, па је одавање свог имена странцу било исто што и дати му у руке моћ над собом. А одузети некоме име, „обезименити га”, била је у многим друштвима најстрашнија казна, уз погубљење и прогон.

Данас је, наравно, ситуација сасвим другачија, људима је, поред осталог, омогућено да промене име ако им се из неког разлога не допада, о томе је смишљено толико вицева.

Али и даље влада несмањена радозналост о пореклу и значењу личних имена, о томе како их писати и да ли их преводити ако су преузета из другог језика. На ова питања за „Магазин” одговара професор др Иван Клајн, лингвиста, филолог и историчар језика, преводилац и члан Српске академије наука и уметности.

Он објашњава да имена увек имају неко значење, само се оно временом заборавља или губи, тако да понекад чак ни етимолози нису сигурни од којих речи је настало неко име.

1. Одакле потичу и шта значе имена која се најчешће дају српској деци?

Сва традиционална српска имена у основи су хришћанска, с тим што их по језичком пореклу делимо најмање на три групе. Из грчког, преко Византије, дошла су нам имена као Ђорђе (с варијантама Ђурђе, Ђурађ, Ђура, све од грчког Георгиос – земљорадник), Тодор или Теодор (Теодорос – Божји дар, одакле наш превод Божидар), Стеван или Стефан, Александар, Филип, Петар, Никола, Димитрије, уз понеко женско као Јелена, Софија или Исидора. У време док још нису биле прекинуте везе између источног и западног хришћанства, грчким су се придружила и нека имена латинског порекла, као Павле, Марко, Антоније, Константин (Коста), Јулије (код нас чешће у женском облику, Јулија, Јулка, Јулијана), Љиљана (од латинског lilium, одакле потиче и назив цвета љиљан).

Другу групу чине библијска имена, хебрејског порекла: мушка Јован или Иван (од Јо-ханаан – „Бог је милостив”), Јосиф, Гаврило, Данило, Михаило, Лазар, Матеј или Матија, Илија, Адам… и женска као Ева, Марија, Ана, Сузана, Јелисавета…

У трећу групу спадају словенска имена, пре свега она сложена од двеју основа као Мирослав, Бранислав, Љубомир, Владимир, Боривој(е), Миодраг и многа друга, или од основе са суфиксом, на пример Мил-ан, Мил-ош, Драг-утин, Вој-ин, или од префикса и основе, као Пре-драг или Не-над. Женска имена су могла бити од једне основе, ако је то именица женског рода која по смислу одговара, као Вера, Нада, Ружа.

2. Нека су имена, заправо надимци, или скраћенице страних имена?

Пошто се, наравно, имена прво и најчешће употребљавају за децу, зарана се стварају облици одмила (хипокористици), па тако данас у фамилијарном обраћању кажемо Мирко, Бранко, Љуба, Влада, Бора, Миле, што ће многи задржати и кад одрасту, осим у званичним документима, а поготову за девојчице: Зора, од данас већ застарелог Зорислава, Мира, Бранка, Љиља, Јела... Почев од 19. века, усвојили смо и нека руска имена, у мушком роду пре свега хипокористике као Саша, Вања, Пеђа, Аљоша, у женском Олга, Светлана, Татјана (Тања), Соња, Наташа. Захваљујући преводима Толстоја, Достојевског, Тургењева и других великих руских писаца, многа од ових женских имена постала су популарна и на западу, па тако данас имате на хиљаде Американки, међу њима и холивудске глумице, које се зову Tanya, Sonya или Natasha.

3. Познаје ли ономастика родну равноправност?

У свим европским језицима се из највећег дела мушких имена изводе и женски облици, па у немачком поред Улрих имате и Улрике, у француском Франсоа и Франсоаз, у италијанском Ђузепе и Ђузепина, у шпанском Хуан и Хуана, у енглеском Џорџ и Џорџина и тако даље. То се радило или зато што је беба рођена на празник одређеног свеца, а светаца има више него светица, или што је било договорено да се унук назове по деди, а онда се „на несрећу” родила девојчица.

4. Постоје ли и женска имена изведена од ишчезлих мушких?

Посебно су занимљива два случаја где је женска изведеница остала у употреби, док је првобитни мушки „оригинал” нестао. Један такав случај је поменута Татјана. У Риму је одавно постојало име Tatius. Пред крај старе ере завладала је мода да се завршетак -ius прошири у -ianus, па је и Tatius постао Tatianus, како се звао један хришћански писац у првом веку наше ере. Грци су то преузели у облику Татијанос. У трећем веку јавила се нека мученица по имену Татијана, чији је култ био развијен само на истоку. Тако се десило да данас широм Русије (и у Србији) имамо небројене Татјане илити Тање, док никакав мушки „Татјан” више не постоји.

Донекле сличан је и други пример. Вероватно од истог корена као и Гордије (легендарни фригијски владар који је успео да веже неразрешив чвор), у Римском царству јавило се име Gordianus. Тако се звао и мученик који је погубљен у четвртом веку наше ере, после чега је проглашен за свеца. Код Грка је то постало Гордијанос, одатле је изведен женски облик Гордијана, код нас убрзо скраћен у Гордана, јер се везивао за придев горд (као Драгана од драг). Данас свако од нас познаје неку Гордану или Гоцу, док је као једини „чувар” мушког имена остао Гордан Михић, наш познати писац и редитељ.

5. Уз име иде и презиме, како су настајала наша презимена?

У свим индоевропским језицима презимена се граде од имена родитеља или неког славног претка, по правилу мушкарца (патронимици), код нас су то Петровић, Марковић, Васић… али неретко и од женских имена, као Зорић, Ружић, Љубичић итд. По занату неког претка настала су презимена као Ковачевић, Самарџић, Терзић (од турцизма терзија – кројач), Лончар, а сигурно је и Радету Шербеџији неки давни предак правио и продавао шербет (слатки напитак). Од надимака су презимена као Ћосић, Грбић, Ћоровић, Трбојевић, Белић, Жутић, Зеленовић. Ту морамо додати и она као Кнежевић, Краљевић, Војводић, јер је немогуће да су толики наши суграђани потомци правих кнежева, краљева или војвода, него им је неки предак имао надимак „кнез” и сл. Још један начин формирања презимена је по месту рођења, на пример Сремац, Коларац, Мокрањац, Бирчанин, Гарашанин.

6. Неки наши сународници се називају по биљкама и животињама, откуда тај обичај?

Да би надимак постао име или презиме, он мора бити прихватљив и самом носиоцу, дакле шаљив али не и увредљив. Отуда мислим да нигде не постоје имена или презимена изведена из назива инсеката, црва, гмизаваца, па ни морских животиња. Омиљене су птице: имена Голуб и Лабуд својевремено су била у честој употреби, а имамо и презимена као Орловић и Соколовић. Презиме Зец је и данас често, а пре десетак година, прегледајући телефонски именик Београда, пронашао сам грађане који се презивају Јелен, Кошута, Медвед, Срна, Ласица, Јазавац, Рис, Коза, Мачак, Кокош, Врабац, Славуј, Гавран, Мрав, Рибица и Шаран.

Посебан случај су такозвана заштитна имена, као Лав и Вук. У доба кад је смртност деце била велика, веровало се да ће такво име застрашити зле духове. Зато је и сам Вук Караџић у свом „Рјечнику” објаснио: „Кад се каквој жени не даду дјеца, онда надјене дјетету име Вук, јер мисле да им дјецу вјештице једу, а на вука да неће смјети ударити. Зато су и мени овако име надјели”. Лава су још Грци почели да употребљавају као заштитно име (Леон), што је онда, мање или више прилагођено, пренето и у друге европске језике. Германи су своје сложено име Lewenhart, „јак као лав”, делимично прилагодили грчком облику, па је тако добијено Леонхард, Леонард, на италијанском Леонардо. Руси су грчко Леон превели својим Љев (Лев), а ми смо се повели за њима, па зато кажемо Лав Толстој.

7. Љева Толстоја зовемо Лав, папу Ивана – Јован, Жану д’Арк Јованка Орлеанка… Кад преводити страна имена уколико већ имају српског „парњака”, а кад их писати и изговарати у оригиналу?

„Превођење” имена некада је било распрострањен обичај. И сам Вук, у првом издању свога речника (1818), потписао се на српском као Вук Стефановић (по оцу Стефану), на немачком као „Wolf Stephansohn”, а на латинском као „Lupus Stephani filius” (оба значе „Вук, Стефанов син”). Откако су се проширили језички контакти и познавање страних језика, постало је јасно да треба поштовати изворну варијанту сваког имена, па се превођење задржало само за старија владарска имена и за имена папа. Пре Другог светског рата, београдска штампа је још писала о „енглеском краљу Ђорђу”, док бисмо га данас звали Џорџ, као што и његову наследницу зовемо Елизабета а не, као некад, Јелисавета.

Указао бих овде на један пример. Љубитељи рок музике стално певају славопојке о некадашњем београдском саставу „Екатарина велика”. Та неписменост ме је одувек нервирала, јер се руска царица из 18. века на руском звала Јекатерина, ми то преводимо као Катарина, али име „Екатарина” не постоји ни у српском, ни у руском, ни у било ком језику света! Зато је стварно мистерија по коме је названа та група.

8. Како би требало писати и изговарати имена која су се из једног „преселила” у други страни језик, најчешће енглески?

Американце треба транскрибовати онако како они сами изговарају, без обзира на то што многа од тих презимена нису енглеског порекла. То значи да је правилно Зимерман (на немачком би било Цимерман), Сорос (на мађарском се S изговара „ш”, али у САД то не важи), Бернстајн, Стиглиц, Спиц... (иако се у изворном немачком та имена изговарају са шт односно шп), Дувал, Дупон (иако бисмо их, да су Французи, транскрибовали Дивал и Дипон).

9. У чему наши медији најчешће греше приликом навођења страних имена?

Таквих грешака било би довољно за пет бројева „Магазина”, али покушаћу да се усредсредим на две-три најбитније. Прва и главна молба за све новинаре, преводиоце и лекторе била би да стално на радном столу имају „Матичин” Правопис, отворен на поглављу о транскрипцији страних имена. За енглеску ортографију знамо да не вреди учити правила, јер је традиционална и хаотична, али постоје транскрипциони речници Твртка Прћића, а за већину имена изговор се може наћи на интернету. Хтео бих да скренем пажњу само на једну лошу навику: употребу слоготворног „р”, код оних који пишу „Брнс” „Спајс грлс”, у називима предузећа „Фрст”, „Рисрч” и слично. Ово „р” је словенска особина, у енглеском га нема, па као што смо одувек писали Черчил, Ернест, Бернард, Херберт, Фергусон (а никако „Чрчил”, „Рнест”, „Брнард” и слично), тако и ова имена треба писати са „ер”: Бернс, Спајс герлс, Ферст, Рисерч.

10. Како се догодило да се промени транскрипција неких страних имена, па се, рецимо, уместо Ћићолина појављује Чићолина, или уместо Лик – Лук…?

Италијанско „с” испред „е” или „i” одувек смо преносили са ч: Да Винчи, Беатриче, Бокачо, Челини, Медичи, Пучини, Кроче, Марчело, Франческо, Лучија, и тако даље. Исто правило важи и данас. У годинама пред Други светски рат неки неуки дописник је презиме Мусолинијевог министра спољних послова, Ciano, написао „Ћано” уместо очекиваног Чано. Касније су се такве грешке умножиле. Данас више не можемо да изменимо поздрав „ћао” (који би требало да гласи чао), али и даље је правилно само Чинечита, Чичолина, Челентано, капучино, и нећу да ми у пекари сервирају „пицу каприћозу” ако на радију слушам „Италијански капричо” Чајковског, „Шпански капричо” Римског Корсакова, или неки од 24 Паганинијева каприча за виолину. Исто погрешно „ћ” јавља се каткад и у транскрипцији шпанских имена („Адиос мућаћос” и слично), мада је и ту исправно само Ч, јер кажемо Чиле, Чавез, Кончита, Че Гевара, Санчо Панса, Панчо Виља, гаучо и тако даље.

------------------------------------------------

Милица и Драган

Милица, Јелена, Марија, Мирјана, Драгана, Снежана, Љиљана, Ивана, Ана и Гордана су најчешћа женска имена у Србији, док су најчешћа мушка Драган, Милан, Александар, Зоран, Никола, Милош, Марко, Горан, Душан и Дејан, показао је последњи попис становништва у нашој земљи. Према подацима Републичког завода за статистику, сваки десети становник се презива Јовановић, Петровић, Николић, Марковић, Ђорђевић, Стојановић, Илић, Станковић, Павловић или Милошевић. Највећа је вероватноћа да ће на свог „двојника” по имену и презимену наићи Драган и Милица Јовановић, али и Зоран, Александар, Јелена и Марија Петровић…

И пре Другог светског рата најпопуларнија имена у нашој земљи су била Милица и Драган, бележи статистика, а у првим послератним годинама – Радмила, Слободан и Слободанка. Драган је било најпопуларније име и за дечаке рођене од 1951. до 1971, у наредне две деценије Јелена за девојчице, а од 1991. до 2011. најчешћа имена су била Милица и Никола.

------------------------------------------------

Улица (не)звана Касандра

Поведени успесима спортиста, омиљених музичара и глумаца, уметника, државника и других јавних личности којима се посебно диве, родитељи неретко своју децу назову њиховим именима, радије него именима својих предака, што је некада био обичај. Отуда се многи малишани зову Новак, Ана, Павле, али и Ријана, Бред, Роналдо … баш као што су се и у Србији некада рађале Елизабета, Касандра, Брус Ли, Тарзан, Чајка… Желећи да буду оригинални, међутим, маме и тате се понекад определе за толико необична, неприкладна, чак увредљива и смешна имена, да матичари, у складу са државним прописима, одбију да их упишу у књиге новорођених. Мудро је писац Душко Радовић поручио родитељима: „Бирајте имена за своју децу тако, као да ће се једног дана по њима звати нека улица!”

------------------------------------------------

Презиме – као занимање

Аутор „Занимљивогсрпскогпрезименика” СрпкоЛештарић, наш врхунскиарабиста, у својој књизи (која садржи чак 5.500 одредница) поред осталог указује на „судбинске” подударностиизмеђупрезименаизанимањапојединацакојиихносе. Рецимо, такви су случајеви познатихоровођабеоградскихмадригалиста Александар Брујић, шаховски велемајстор Александар Матановић, кулинар Ненад Гладић („Гастрономад”), некадашњи извршни директор Фабрике оружја у Крагујевцу Раде Громовић, руководилацпродајеуФабрицибомбона „Пионир” Маја Шећеров. УЗемунује живеогостионичарАркадијеБокалић, шефрачуноводствауједномпредузећуносипрезимеРачуница, а технологу железари –Челиковић…