Право на истину

Моје чврсто уверење да је једноумље у Србији одавно отишло у заборав ових дана оштро оповргавају заштитници тзв. заштитника грађана. Упорно не дозвољавају да се о дотичном напише макар једна реченица која критикује његов рад. Уколико нешто питате о афери у вези са трагедијом која се пре 22 године догодила у његовом стану, када је Предраг Гојковић ваљда извршио самоубиство Јанковићевим пиштољем, одмах вас прогласе за неког ко води примитивну кампању против тзв. заштитника. Тако барем пише Ђорђе Вукадиновић у „Политици” (,,Заштитник без заштите”, 28. априла), не наводећи нам шта је то примитивно ако неко омогући Гојковићевим родитељима да кажу своју страну приче о тој трагедији. Како то да за Вукадиновића није примитивно то што ниједан медиј који је тако својски стао у заштиту тзв. заштитника није објавио ни слово из писма које су родитељи упутили? Да ли је, следећи тај начин размишљања, Вукадиновићу примитивно то што родитељи Даде Вујасиновић годинама желе да сазнају истину о томе како је страдала њихова ћерка? Како, рецимо, у сталном притиску да се сазна истина о Дадиној смрти није видео примитивизам? Да будем прецизнији, како је могуће да сви који су стали у заштиту тзв. заштитника за Дадине родитеље имају разумевање, али за Гојковићеве немају?

Вукадиновићева теза да се против Саше Јанковића води кампања је испод сваког нивоа. Поставља се логично питање за Вукадиновића – да ли су у ту кампању укључени Гојковићеви родитељи? Да ли су онда и Дадини родитељи водили с неким кампању против претходних власти? Извините, али то је срамота. Гојковићеве родитеље, изгледа, може свако да вређа. Саша Јанковић може да им каже да учествују у „ријалитију” и то нико не осуди. Пошто Вукадиновић има разумевање за тзв. заштитника грађана, установивши имагинарно да је он медијски убијен, измрцварен, људски понижен и свакако сахрањен, како онда не види да су родитељи страдалог од истог тог Јанковића измрцварени, медијски маргинализовани, људски понижени и свакако медијским, али и Јанковићевим, ћутањем сахрањени?

Коментарисао бих и прилично неумесно поређење уваженог Бошка Јакшића („Рајска јабука”, 8. маја), који је трагичну смрт Предрага Гојковића упоредио с анегдотом о чика Перином капуту. Из пристојности то не чиним, јер хоћу да верујем да је човек чије текстове радо читам то урадио у некаквом афекту, не размишљајући колико је тако неумесно поређење можда погодило Гојковићеве родитеље.

На крају, самог Јанковића не намеравам да окривљујем. Напротив, желим да верујем да се ништа сумњиво није догодило у његовом стану и да је заиста реч о самоубиству. Тиме бих можда вратио поверење у њега као човека који представља веома важну институцију. Међутим, све док он о томе има само да нам каже како су надлежни државни органи све о том случају рекли, ја му не верујем. Мене занима шта он има о томе да каже. Занима ме и шта о томе имају да кажу његова супруга и двојица очевидаца, који су се нашли у стану, а које, гле чуда, ниједан медиј није до сада натерао да проговоре. Извините, ако годинама нисам веровао у званични став да се Дада Вујасиновић убила тако што је уперила ловачку пушку у себе и у седећем положају ножним палцем повукла ороз, имам право и да не верујем да је Гојковић извршио самоубиство тако што је са више од пола метра пуцао у себе из невероватног угла. И све док сумњам, не могу ни Јанковића да сматрам заштитником, већ га називам тзв. заштитником грађана. Прави заштитник грађана побринуо би се да родитељи страдалог Гојковића, баш као грађани, добију право да сазнају истину, колико год она била болна за њих или за Јанковића и његове другове који су се тамо нашли.

Знам да ће ово што написах изазвати лавину негодовања код заштитника тзв. заштитника. Но, нема везе, њихова заштита тзв. заштитника само показује дубоки неморал и лицемерје које заступају. Од таквих је сваки напад заправо похвала.

Народни посланик