Pravo na istinu

Moje čvrsto uverenje da je jednoumlje u Srbiji odavno otišlo u zaborav ovih dana oštro opovrgavaju zaštitnici tzv. zaštitnika građana. Uporno ne dozvoljavaju da se o dotičnom napiše makar jedna rečenica koja kritikuje njegov rad. Ukoliko nešto pitate o aferi u vezi sa tragedijom koja se pre 22 godine dogodila u njegovom stanu, kada je Predrag Gojković valjda izvršio samoubistvo Jankovićevim pištoljem, odmah vas proglase za nekog ko vodi primitivnu kampanju protiv tzv. zaštitnika. Tako barem piše Đorđe Vukadinović u „Politici” (,,Zaštitnik bez zaštite”, 28. aprila), ne navodeći nam šta je to primitivno ako neko omogući Gojkovićevim roditeljima da kažu svoju stranu priče o toj tragediji. Kako to da za Vukadinovića nije primitivno to što nijedan medij koji je tako svojski stao u zaštitu tzv. zaštitnika nije objavio ni slovo iz pisma koje su roditelji uputili? Da li je, sledeći taj način razmišljanja, Vukadinoviću primitivno to što roditelji Dade Vujasinović godinama žele da saznaju istinu o tome kako je stradala njihova ćerka? Kako, recimo, u stalnom pritisku da se sazna istina o Dadinoj smrti nije video primitivizam? Da budem precizniji, kako je moguće da svi koji su stali u zaštitu tzv. zaštitnika za Dadine roditelje imaju razumevanje, ali za Gojkovićeve nemaju?

Vukadinovićeva teza da se protiv Saše Jankovića vodi kampanja je ispod svakog nivoa. Postavlja se logično pitanje za Vukadinovića – da li su u tu kampanju uključeni Gojkovićevi roditelji? Da li su onda i Dadini roditelji vodili s nekim kampanju protiv prethodnih vlasti? Izvinite, ali to je sramota. Gojkovićeve roditelje, izgleda, može svako da vređa. Saša Janković može da im kaže da učestvuju u „rijalitiju” i to niko ne osudi. Pošto Vukadinović ima razumevanje za tzv. zaštitnika građana, ustanovivši imaginarno da je on medijski ubijen, izmrcvaren, ljudski ponižen i svakako sahranjen, kako onda ne vidi da su roditelji stradalog od istog tog Jankovića izmrcvareni, medijski marginalizovani, ljudski poniženi i svakako medijskim, ali i Jankovićevim, ćutanjem sahranjeni?

Komentarisao bih i prilično neumesno poređenje uvaženog Boška Jakšića („Rajska jabuka”, 8. maja), koji je tragičnu smrt Predraga Gojkovića uporedio s anegdotom o čika Perinom kaputu. Iz pristojnosti to ne činim, jer hoću da verujem da je čovek čije tekstove rado čitam to uradio u nekakvom afektu, ne razmišljajući koliko je tako neumesno poređenje možda pogodilo Gojkovićeve roditelje.

Na kraju, samog Jankovića ne nameravam da okrivljujem. Naprotiv, želim da verujem da se ništa sumnjivo nije dogodilo u njegovom stanu i da je zaista reč o samoubistvu. Time bih možda vratio poverenje u njega kao čoveka koji predstavlja veoma važnu instituciju. Međutim, sve dok on o tome ima samo da nam kaže kako su nadležni državni organi sve o tom slučaju rekli, ja mu ne verujem. Mene zanima šta on ima o tome da kaže. Zanima me i šta o tome imaju da kažu njegova supruga i dvojica očevidaca, koji su se našli u stanu, a koje, gle čuda, nijedan medij nije do sada naterao da progovore. Izvinite, ako godinama nisam verovao u zvanični stav da se Dada Vujasinović ubila tako što je uperila lovačku pušku u sebe i u sedećem položaju nožnim palcem povukla oroz, imam pravo i da ne verujem da je Gojković izvršio samoubistvo tako što je sa više od pola metra pucao u sebe iz neverovatnog ugla. I sve dok sumnjam, ne mogu ni Jankovića da smatram zaštitnikom, već ga nazivam tzv. zaštitnikom građana. Pravi zaštitnik građana pobrinuo bi se da roditelji stradalog Gojkovića, baš kao građani, dobiju pravo da saznaju istinu, koliko god ona bila bolna za njih ili za Jankovića i njegove drugove koji su se tamo našli.

Znam da će ovo što napisah izazvati lavinu negodovanja kod zaštitnika tzv. zaštitnika. No, nema veze, njihova zaštita tzv. zaštitnika samo pokazuje duboki nemoral i licemerje koje zastupaju. Od takvih je svaki napad zapravo pohvala.

Narodni poslanik