Вукови и жабе

Мит о ангажованом уметнику, кажу упућени, стар је колико и уметност.

Ипак, до дана данашњег није прецизно утврђено шта је то друштвени ангажман и када и где прелази у памфлетизам и једнократну дневнополитичку продају магле. Свеједно, ангажованост је пожељна, јер треба бити савременик свог времена и критичан према појавама у истом, макар то уметника одвело на странпутицу. Зато је ангажованост, веома често, и мач са две оштрице. И зато је тако тешко одвојити ангажованост од приземне идеолошке или страначке пропаганде (ово би требало да буде исто, али није, бар не у Србији) и направити дело које ће бити актуелно и након десет, двадесет година или пола века, као што је то рецимо Орвелов роман „1984” или Бредберијев „Фаренхајт 451”.

Ангажовани театар у Србији данас најбоље ради Кокан Младеновић. Па самим тим није чудо што многи други, под утиском његових изванредних представа, доживе неку врсту просветљења и, као Александар Берчек у филму „Ко то тамо пева”, одушевљено ускликну:

„Тата, хоћу и ја овако!”

И тата би сине, али није свако Кокан Младеновић.

Потребна је одређена мера талента, рада, искуства, луцидности...

Тако долазимо до још једне бајке – о жаби која је дигла ногу да је поткују.

А она се недавно десила у нишком Луткарском позоришту, где је на сцену постављено савремено читање бајке „Црвенкапа” по тексту Игора Бојовића. Одмах после одгледане премијере, аутор текста је пресавио табак и наложио управи позоришта да повуче његово име са плаката и упути му јавно извињење.

Разлог? Једноставан. Човек није могао да препозна рођени текст.

Како је изјавио медијима, био је шокиран „интервенцијама” у тексту, којима су убачене теме наркоманије и педофилије. Ако оставимо на страну полемику око тога шта редитељ сме или не сме да ради приликом сопственог „читања” нечијег ауторског дела, остаје нам питање да ли је оваквим темама место у представи намењеној деци.

Шупљикаво образложење управе позоришта како „представа скреће пажњу и упозорава на опасности савременог друштва које прете младима” некако не пије воду.

Нарочито ако сте родитељ.

Ја имам ћерку од осам година и она би, ако имамо у виду „девет плус” циљну групу представе, следеће године могла да одгледа „Црвенкапу”. Живо ме занима како дете тог узраста које још не схвата концепт сексуалности може да разуме друштвену опасност од педофилије? И како уопште да јој објасним шта је то педофилија? „Знаш, ћеро, то је оно што Црвенкапица ради иза паравана са вуком.” А вероватно бих се намучио и да јој разграничим разлику између кокаина и прашка за пециво. „Зашто је Црвенкапици носић беле боје?” О стилизованом знаку Јединице за специјалне операције која краси плакат да не говорим. „Тата, а зашто вука зову Легија?”

Или је можда све, у ствари, намењено родитељима?

Ако имамо у виду да је редитељ представе уједно и функционер једне политичке партије, ствари некако постају јасније. Сад, наравно, неки од нас мисле да страначкој агитацији није место у позоришту за децу, али боље да ћутимо како нас не би оптужили да смо прикривени агенти власти. Или опозиције. Свеједно је.

Кад смо већ партијским кадровима и апаратчицима препустили све државне институције, па што не бисмо и једно позориште за децу?

И тако се, по ко зна који пут, оваплоћује поменути мит. Ангажовани уметници загризу више него што могу да прогутају, накалемљена и усиљена ангажованост поједе уметност и онда добије пастиш, памфлет, шта год... Само не уметничко дело. Тако је неангажовани уметник Бојовић морао да са ангажованим уметницима из Луткарског позоришта у Нишу разговара преко адвоката, а град је уместо нове представе за децу добио нови скандал. Све о трошку пореских обвезника.

Стивен Кинг се у једном есеју оправдано запитао: „Може ли прича да буде прича?” Исто тако и ми данас можемо да се запитамо: „Може ли Црвенкапа да буде Црвенкапа?”

Изгледа да не може.

Прво да је учланимо у странку и да јој објаснимо разлику између кокаина и екстазија, педофилије и некрофилије, локалних и републичких избора, власти и опозиције, Аркана и Легије...

А после нека одраста.

За то бар има времена.

Писац