Vukovi i žabe

Mit o angažovanom umetniku, kažu upućeni, star je koliko i umetnost.

Ipak, do dana današnjeg nije precizno utvrđeno šta je to društveni angažman i kada i gde prelazi u pamfletizam i jednokratnu dnevnopolitičku prodaju magle. Svejedno, angažovanost je poželjna, jer treba biti savremenik svog vremena i kritičan prema pojavama u istom, makar to umetnika odvelo na stranputicu. Zato je angažovanost, veoma često, i mač sa dve oštrice. I zato je tako teško odvojiti angažovanost od prizemne ideološke ili stranačke propagande (ovo bi trebalo da bude isto, ali nije, bar ne u Srbiji) i napraviti delo koje će biti aktuelno i nakon deset, dvadeset godina ili pola veka, kao što je to recimo Orvelov roman „1984” ili Bredberijev „Farenhajt 451”.

Angažovani teatar u Srbiji danas najbolje radi Kokan Mladenović. Pa samim tim nije čudo što mnogi drugi, pod utiskom njegovih izvanrednih predstava, dožive neku vrstu prosvetljenja i, kao Aleksandar Berček u filmu „Ko to tamo peva”, oduševljeno uskliknu:

„Tata, hoću i ja ovako!”

I tata bi sine, ali nije svako Kokan Mladenović.

Potrebna je određena mera talenta, rada, iskustva, lucidnosti...

Tako dolazimo do još jedne bajke – o žabi koja je digla nogu da je potkuju.

A ona se nedavno desila u niškom Lutkarskom pozorištu, gde je na scenu postavljeno savremeno čitanje bajke „Crvenkapa” po tekstu Igora Bojovića. Odmah posle odgledane premijere, autor teksta je presavio tabak i naložio upravi pozorišta da povuče njegovo ime sa plakata i uputi mu javno izvinjenje.

Razlog? Jednostavan. Čovek nije mogao da prepozna rođeni tekst.

Kako je izjavio medijima, bio je šokiran „intervencijama” u tekstu, kojima su ubačene teme narkomanije i pedofilije. Ako ostavimo na stranu polemiku oko toga šta reditelj sme ili ne sme da radi prilikom sopstvenog „čitanja” nečijeg autorskog dela, ostaje nam pitanje da li je ovakvim temama mesto u predstavi namenjenoj deci.

Šupljikavo obrazloženje uprave pozorišta kako „predstava skreće pažnju i upozorava na opasnosti savremenog društva koje prete mladima” nekako ne pije vodu.

Naročito ako ste roditelj.

Ja imam ćerku od osam godina i ona bi, ako imamo u vidu „devet plus” ciljnu grupu predstave, sledeće godine mogla da odgleda „Crvenkapu”. Živo me zanima kako dete tog uzrasta koje još ne shvata koncept seksualnosti može da razume društvenu opasnost od pedofilije? I kako uopšte da joj objasnim šta je to pedofilija? „Znaš, ćero, to je ono što Crvenkapica radi iza paravana sa vukom.” A verovatno bih se namučio i da joj razgraničim razliku između kokaina i praška za pecivo. „Zašto je Crvenkapici nosić bele boje?” O stilizovanom znaku Jedinice za specijalne operacije koja krasi plakat da ne govorim. „Tata, a zašto vuka zovu Legija?”

Ili je možda sve, u stvari, namenjeno roditeljima?

Ako imamo u vidu da je reditelj predstave ujedno i funkcioner jedne političke partije, stvari nekako postaju jasnije. Sad, naravno, neki od nas misle da stranačkoj agitaciji nije mesto u pozorištu za decu, ali bolje da ćutimo kako nas ne bi optužili da smo prikriveni agenti vlasti. Ili opozicije. Svejedno je.

Kad smo već partijskim kadrovima i aparatčicima prepustili sve državne institucije, pa što ne bismo i jedno pozorište za decu?

I tako se, po ko zna koji put, ovaploćuje pomenuti mit. Angažovani umetnici zagrizu više nego što mogu da progutaju, nakalemljena i usiljena angažovanost pojede umetnost i onda dobije pastiš, pamflet, šta god... Samo ne umetničko delo. Tako je neangažovani umetnik Bojović morao da sa angažovanim umetnicima iz Lutkarskog pozorišta u Nišu razgovara preko advokata, a grad je umesto nove predstave za decu dobio novi skandal. Sve o trošku poreskih obveznika.

Stiven King se u jednom eseju opravdano zapitao: „Može li priča da bude priča?” Isto tako i mi danas možemo da se zapitamo: „Može li Crvenkapa da bude Crvenkapa?”

Izgleda da ne može.

Prvo da je učlanimo u stranku i da joj objasnimo razliku između kokaina i ekstazija, pedofilije i nekrofilije, lokalnih i republičkih izbora, vlasti i opozicije, Arkana i Legije...

A posle neka odrasta.

Za to bar ima vremena.

Pisac