Обама између шеика и ајатолаха

Амерички председник Барак Обама позвао је лидере Залива у Кемп Дејвид како би их уверио да немају разлога за страх од његових преговора о нуклеарном програму са Ираном, али питање је колико је у томе успео после година током којих се увећавало неповерење арапских савезника према Белој кући.

Интереси САД и земаља окупљених у Савету за сарадњу Залива (ГЧ) – Бахреин, Катар, Кувајт, Оман, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати – не поклапају се у последње време око питања као што су Иран, Сирија, потребе унутрашњих реформи конзервативних монархија и регионалних претњи политичког ислама.

Недолазак саудијског краља Салмана посредна је потврда да сунитски владари нису уверени да је Обама довољно спреман да спречи да њихов највећи ривал, шиитски Иран, шири утицај регионом. Одлучност америчког председника да не одустане од могућег споразума са Техераном додатно их уверава да нису забринути без разлога.

Да ли ће Обама успети да сачува приоритет договарања са Ираном, а да истовремено озбиљније не поремети односе са традиционалним савезницима из ГЧ и са Израелом, који је такође веома неповерљив према сваком договору са ајатоласима у вези с нуклеарним програмом?

Рулет се још окреће. Обамина изјава да је Иран „извозник тероризма” најоштрија откако су почели преговори, требало би да примири Залив, али Америка себи тиме ствара додатни проблем јер се свака нова генерација саудијских лидера одлучивала на милитантнију политику, не чекајући сагласности „неодлучног” Вашингтона.

Таква политика свршеног чина озваничена је саудијском војном интервенцијом против шиитске групе Хути, који у Јемену имају подршку Ирана.

Четворица од шест лидера из Залива одсутна су на самиту у Кемп Дејвиду (двојица оправдано из здравствених разлога), а јасно је да су владари Саудијске Арабије и Бахреина недоласком послали поруку Обами, који им се 2011. замерио олаким препуштањем лидера Туниса и Египта судбини арапског пролећа, неиспуњеним обећањем да ће 2013. војно интервенисати у Сирији када режим Башара ел Асада употреби хемијско оружје и недовољним притиском на Израел да обнови мировне преговоре са Палестинцима.

Кулминирало је преговорима са Ираном и неспремношћу САД да директније узврате на напредовање Хута.

Обама се ипак нада да јучерашњи целодневни разговори могу да увере Арапе да Америка остаје њихов савезник као и претходних деценија – без обзира на „ирански фактор”.

Обама је предложио сопствену верзију колективне одбране, ракетни штит Залива, заједничке војне вежбе, ново савремено оружје и уверавања да су међусобни безбедносни аранжмани од битне важности за супротстављање тероризму Исламске државе, како је у среду поручио државни секретар Џон Кери.

Истовремено, док охрабрује чланице ГЧ да заједнички раде на јачању сопствене колективне безбедности на начин који су уклапа у америчке стратешке циљеве, Обама је одбио захтеве појединих земаља Залива за формалне, писане гаранције безбедности, стварању „арапског НАТО-а”.

У замену, Американци очекују попуштање отпора споразуму са Ираном који би требало да се комплетира до 30. јуна.

Заливске државе, међутим, остају уверене да Вашингтон недовољно озбиљно схвата опасност од подршке коју Иран даје војним и политичким савезницима по Ираку, Сирији, Либану или Јемену. По њима, Иран је једини одговоран за заоштравање сунитско-шиитске тензије која се шири Блиским истоком.

Како год, Обама је тај који води игру и одређује приоритете. Упркос јаким заједничким интересима на плану безбедности, нафте или оружја, остаје чињеница да је земљама Залива Америка потребнија него што су те земље потребне Америци.

Што не значи да се земље ГЧ неће одлучивати на индивидуалне војне одговоре против иранских савезника. Саудијци се већ споразумевају са Турском на начин који је супротан америчкој политици према Сирији.

Како је јасно да је нова генерација заливских лидера спремна да Американцима каже „не”, све је то наговештај опаснијих заоштравања и увлачења САД у разне сукобе које Обама очито не жели.

Наравно да САД имају интерес да сачувају блиске односе са Заливом, али морале би да искористе свој утицај како би се реформисали аутократски режими, чије је свргавање било покретач не само арапског пролећа већ и разних радикалних исламских група. „Највећа претња с којом су (сунитске арапске државе) суочене можда не долази од инвазије Ирана већ од незадовољства унутар њихових земаља”, каже Барак Обама, а из ових речи могло би да се закључи да дугорочни интерес Америке није да легне у кревет са Ираном, већ да односе са Техераном искористи да изађе из кревета са Саудијском Арабијом.