Музика „Битлса” пркоси овом времену

„Тајни град може да буде Ливерпул, из ког су ’Битлси’, група која ме је увела у рокенрол. Тајни град може да буде и онај Београд осамдесетих, када је Југославија имала трећу рок сцену на свету. Може то да буде и Загреб и биће у праву свако кога наслов књиге ’Писма из Тајног града’ асоцира на групу ’Хаустор’. Тајни град, најзад, може да буде она најдубља тачка у нама, наша срж која је често скривена и представља упориште наше душе. Ту тајну ретко износимо пред друге, али ја сам то у доброј мери урадио у овој књизи”, овако свој последњи књижевни подухват у разговору за наш лист описује новинар, критичар и публициста Иван Ивачковић, који је током протеклих тридесетак година писао за најзначајније дневне листове и недељнике, објавивши више од 2.000 текстова и књиге: „‘Ролингстонси’: уметност побуне”, „Обе стране јастука: прича о Бајаги и инструкторима”, „Мадона: признања поп певачице”, „Црвена мапа” и „Како смо пропевали”, за коју је овенчан наградом „Десимир Тошић”.

За Ивачковића је, како признаје, овога пута био изазов да своје приче донесе у форми писама и дневничких бележака:

– Ова књига је и збирка текстова који су углавном кратки. Тај „дриблинг” на малом простору није нимало лак. Неки од текстова су објављивани и у колумнама које сам писао у два или три дневна листа, што значи да сам морао да се дисциплинујем и научим како да нешто сувисло кажем у мало речи– каже Ивачковић, коме је музика опет била „инструмент” да исприча и неке животне приче:

Насловница књиге Фото „Лагуна”

– Трудим се да, пишући о њој, кажем нешто о друштву: о томе где смо били, шта нам се десило, куда идемо и, најважније од свега, шта предајемо у руке наредној генерацији. „Писма из Тајног града” су такво штиво, с тим што сам писао о свом одрастању, сазревању и неким догађајима који су ме заувек и неповратно упутили ка музици иодредили ми живот. Ово је врло лична књига, пуна емоција, у распону од меланхолије до срџбе.

У књизи пише и о својим музичким херојима. Иако је Ивачковић вероватно највећи обожавалац „Ролингстонса” у нас, на насловници новог дела су, ипак, „Битлси”:

– Музика „Битлса”, више него музика било које друге групе, па чак и „Стонса”, пркоси грозном времену у којем живимо. Издржала је пропаст грамофонске плоче, нестајање компакт-диска и сломдискографске индустрије, као и масовни егзодус музике на интернет, медиј који је форму учинио доступну свима, а садржај и суштину банализовао, сводећи је на најповршнију забаву. Музика „Битлса” са много снаге и поноса опстаје као подсећање на то да није одувек било овако и као нада да ће, макар у далекој будућности, бити боље.

У књизи Ивачковић подсећа на најбоље дане популарне музике, али и на њен суноврат. Ако се ограничимо на рокенрол, шездесете су, за нашег саговорника, биле златно доба музике:

– Тих година, рокенрол је био звучна кулиса једног великог и лепог заноса који је настојао да промени свет и ову планету учини лепшим местом за живот. То је, на пример, дух „Вудстока”, који се протезао све до осамдесетих, када је одржан „Лајв ејд”, хуманитарни концерт за гладне људе у Африци, вероватно највећи концерт икада направљен. Деведесетих је, међутим, све пропало. Оне представљају суноврат не само у музици него у свим цивилизацијским вредностима, не само код нас него и у свету. Свет се деведесетих стропоштао од наредника Пепера до Веслија Кларка– закључује Иван Ивачковић.

Ј. Копривица

-----------------------------------------

Реакција публике охрабрује

Београдска промоција књиге у издању „Лагуне” одржана је пре неколико дана, а Ивачковић истиче да су реакције читалачке публике изванредне и да је за „Писма из Тајног града” добио највише комплимената:

– Радује ме што је посета промоцијама сјајна. У Панчеву је 250 људи дошло на промоцију, отворили су две сале, пошто људи нису могли да стану у једну. У Кикинди су у салу донели све столице које имају у библиотеци. У Зрењанину се, осим што није било слободног седишта, стајало све до улазних врата. У Београду је била пуна највећа књижара. То храбри и радује.