Немам времена да се жалим, постављао сам плочице

У центру Обреновца, који је после повлачења воде у мају прошле године пливао у смећу, данас је тешко препознати каква је катастрофа задесила овај град. Али за разлику од централног трга и парка, у појединим насељима на рубовима града још има трагова пустоши. На понекој кући недостаје фасада, негде се види црта до које је допрла вода, по двориштима има избачених ствари, а на појединим местима преко ноћи никну и дивље мини-депоније.

Тако изгледа насеље Шљивице у које смо отишли с намером да разговарамо са првим власником куће којег сретнемо, без најаве, по систему „случајног узорка”. У Колубарској улици своје двориште уређивали су Сокол Милошевски и његова супруга Севда.

– Уз још једног комшију једини смо у овој улици увршћени у трећу категорију штете. Сви остали су добили четврту, чак и наш син који живи у кући поред. Није ми било јасно зашто, али нисам хтео да се жалим. Неки су одуговлачили само да извуку што више новца, били су спремни и на злоупотребе. Ја нисам имао времена да се бавим тиме ко је у праву, гледао сам да урадим сам шта могу. Окречио сам, поставио нове плочице, купио шпорет… – каже нам Милошевски.

Питамо га да оцени како данас изгледа Обреновац, да ли су житељи добили довољну помоћ и колико је урађено у последњих годину дана.

– Могло је да се уради и више, али није баш да се ништа није променило. Ја сам могао сад бити и без плочица и шпорета, а могао сам добити и довољно да поправим фасаду и још много тога. Најтужније ми је што су нам одмах, чим смо се евакуисали прошле године, лопови однели све што је могло да има неку вредност. Спасли смо само козе које смо попели на таван да се не подаве – сведочи Милошевски.

Од када се у Обреновац доселио из Гостивара 1967. године упамтио је три поплаве у граду између Тамнаве, Колубаре и Саве.

– Да није било поплаве прошле године, најгора би била она из 1981, али тад вода једва да је прекрила наше двориште. Обреновац је после тога обновљен рекордном брзином. Већ 1982. отворен је Дом културе и спортова, а 1983. и хотел „Обреновац” у којем сам се одмах запослио као конобар. Без тог објекта не знам да ли би имали где да сместе кризни штаб и све службе прошле године кад је све друго било потопљено – поручује Милошевски.