Кина и Индија, ривали и партнери

Односи две велике азијске државе: Кине и Индије никада нису били идилични. У првом плану биле су политички неспоразуми, идеолошке баријере, територијалне несугласице…

Утисак је да Њу Делхи и Пекинг обострано желе да окончају еру таквих односа. Сада се у први план “гура” економија а ту два азијска џина, изгледа, могу да добро сарађују. Доказ: прошлонедељна посета индијског премијера Нарендре Модија Кини током које су потписани споразуми о трговинској и економској сарадњи вредни 22 милијарде долара

Споразумима је обухваћено више индустрија, укључујући обновљиву енергију, финансијски сектор и луке, преноси Би-Би-Си.„Хајде да заједно радимо у обостраном интересу. Индија је сада спремна за бизнис”, изјавио је Моди.

Током разговора индијски и кинески премијер Ли Кећијанг су се сложили да траже „праведно, разумно решење” спора око заједничке границе које би било прихватљиво за обе стране. Кинески премијер је изјавио да две земље имају „довољно политичке мудрости да превазиђу и контролишу” разлике.

Одмерене и разумне изјаве двојице премијера уливају оптимизам да би Кина и Индија могли да живе и као добре комшије.

                                                                 *    *    *    *

Сваки сусрет лидера две земље које заједно имају 2,6 милијарди становника, које су суседи и стратешки ривали, подразумева глобалну пажњу, а у суботу завршен тродневни боравак индијског премијера Нарендре Модија у Кини добио је додатни публицитет због чињенице да је кинески председник био у Њу Делхију пре само осам месеци.

Хитних разлога за узвратну посету није било, али први одлазак новог индијског премијера, који је управо навршио годину дана за кормилом „најмногољудније демократије”, у Пекинг, потврдио је да је у току једна постојана редистрибуција светске економске и политичке моћи са глобалног запада на глобални исток, при чему су у главној улози управо ова два азијска џина.

Кина и Индија су тренутно две најдинамичније глобалне привреде: прва је од 1989. расла по просечној стопи од девет одсто, док јој је Индија у овом веку, са око седам одсто, за петама, са великим изгледима да темпо њене економске локомотиве већ ове године надмаши кинески.

Реч је и о две посебне цивилизације са дугом историјом и несумњивом амбицијом да постану и незаобилазни актери глобалне политике. У том процесу оне и сарађују и сукобљавају се, што уверљиво показују поменуте две посете на највишем нивоу.

Као што је Моди прошлог септембра председника Сија најпре угостио у свом родном граду Ахмедабаду, тако је кинески председник свог госта из Индије прво примио у Сијану, одакле потиче, што је први протоколарни преседан ове врсте у Кини. Пре тога, Си је шетајући разговоре водио само са Бараком Обамом на једном мултилатералном самиту.

Што се билатерале тиче, на дневном реду је опет, као и пре осам месеци, главна тачка била економска сарадња. Два лидера су наставила тамо где су стала у Делхију, у настојању да пословне везе прошире, при чему је Индија заинтересована за кинеске инвестиције, пре свега у њену инфраструктуру, док је Кина нестрпљива да ангажује вишак својих финансијских (4.000 милијарди долара) резерви и производних капацитета како би амортизовала приметно успоравање економског раста, које је неизбежно са сазревањем њене привреде.

Индијска преокупација је и да смањи трговински дефицит од око 40 милијарди долара (2014) у укупној размени од 70 милијарди. Кина је овоме изашла у сусрет, приставши да се оснује заједничка оперативна група за овај проблем. Све у свему, у Пекингу су у петак потписана укупно 24 споразума о разним аспектима сарадње, од отварања конзулата, туризма, науке и технологије до договора о братимљењу градова. (У Делхију је прошле године потписано 12.)

Оно у чему се не слажу, што две земље чини „принепријатељима”, није ни овога пута било у првом плану, али су се се Кинези потрудили да госте на то подсете. Тако је кинеска национална телевизија, како су то описали индијски медији, извршила „картографску агресију”, приказавши мапу на којој је део индијске државе Аранучал Прадеш приказала као „јужни Тибет” и тиме послала поруку да територијални спор због којег су две земље у јесен 1962. водиле једномесечни погранични рат није ни близу тога да буде решен.

Разлог за индијско-кинеско спорење око границе, која је дуга чак 4.000 километара (при чему је проблематично само 2.000), јесте то што је она дефинисана у преговорима вођеним 1913–1914. између британске колонијалне управе у Индији и тадашње владе Тибета (која је независност прогласила 1913), док се са тим није сагласила и тадашња републиканска Кина (Тибет је постао део Кине, са статусом аутономног региона, 1951).

Рат вођен 1962. Индија је изгубила, у Аранучал Прадешу (савезној држави која је географски велика колико и Србија, али има само 1,4 милиона становника) успостављена је „линија актуелне контроле”, а Кина је наставила да спорни део територије, па повремено и цео Аранучал Прадеш, третира као „југ Тибета”. На то је Индијце подсетила и краткотрајним упадом преко „линије контроле” приликом Сијеве прошлогодишње посете Индији, а када је премијер Моди у фебруару ове године посетио Аранучал Прадеш, индијском амбасадору у Пекингу је уручена протестна нота, у којој је поручено да та посета „подрива кинески територијални суверенитет, права и интересе”.

Званични кинески став је да је Индија окупирала 38.000 квадратних километара (од око 90.000) територије Аранучала, док Индијци кажу да је Кина присвојила 38.000 квадратних километара.

Упркос овоме, билатерални односи су последњих година побољшани и обе стране се са овим територијалним спором суочавају „са стратешким стрпљењем и зрелошћу”, што је Индија показала смањивши на пола специјални батаљон од 90.000 људи који је претходна влада 2013. основала специјално за одбрану територије Аранучал Прадеша.

Обе државе су истовремено у својеврсном „геополитичком плесу”, настојећи да реализују своје суштинске националне интересе и амбиције.

Кина, која не крије да жели да постане поморска сила, пре свега да би на Пацифику и у Индијском океану парирала Америци, пре неколико месеци је то показала тиме што је једна њена подморница пристала у једној луци Шри Ланке, што у Делхију наишло на разумљиву забринутост.

Индија у ствари већ дуго брине због ширења кинеског присуства у њеном суседству. У фокусу је при том кинеска блискост са индијским архинепријатељем, Пакистаном, преко чије територије Пекинг намерава да изгради путни коридор до обале Арапског мора, односно Индијског океана (лука би била у Гвадару, релативно близу границе са Ираном), при чему један део трасе прелази преко територије због које су Индија и Пакистан водиле три рата.

Да би парирала томе, Индија планира да изгради луку у иранском региону Чабахар, на сличном одстојању од границе са Пакистаном.

Кина је уз то и све присутнија у Мјанмару (Бурма), Банладешу, Шри Ланки и Непалу.

На геополитичкој табли, Индија се дотле приметно сврстава са азијским земљама које страхују од превелике кинеске моћи: Јапаном, Јужном Корејом и Вијетнамом.

Две земље, међутим, сарађују у БРИКС-у, групацији која обухвата Бразил, Русију, Индију, Кину и Јужну Африку, „економије у успону”.

Партнери су (на кинеску иницијативу) и у новооснованој Азијској инфраструктурној инвестиционој банци, што наводи на закључак да Индија и Кина у својим односима у ствари примењују формулу која је већ разрађена у односима Кине и Америке: истовремено ривалство и партнерство.

Треба напоменути да су и Кина и Индија, одласком својих председника, Си Ђинпинга и Пранаба Мукерџија на војну параду у Москву, у контексту западног бојкота, показале своју „стратешку аутономију” – што је нова потврда да је прошло време „света једна силе”.

Милан Мишић

--------------------------------------------------------

Делхи парира новом Путу свиле

Тик уз почетну тачку будуће друмско-железничке везе између Пакистана и Кине, Њу Делхи намерава да дотера крај свог коридора за робну размену

Индијски војници на граници са Пакистаном (Фото: Ројтерс)

Могућност да Иран у догледно време буде ослобођен санкција и отворен за пословање са светом подстакла је Индију да убрза пројекат око којег се одавно договорила са Техераном и њиме стане на пут кинеском плану за претварање индијског ривала Пакистана у регионално чвориште за робну размену.

Уговор према којем ће Индија подићи луку у Кабахару, у југоисточном Ирану, две земље су потписале у среду. Уз 220 километара дугачак друм од Кабахара до западног Авганистана, у чију је изградњу Њу Делхи већ уложио око 100 милиона долара, лука би комплетирала коридор којим би Индија много брже пребацивала своју робу до централне Азије и Персијског залива, смањујући своје садашње трошкове испорука у та подручја за тридесетак процената.

И та, чисто економска корист била би довољан мамац, али Индијци имају и политичку рачуницу: нова лука би се налазила тик уз ону у Гвадару, који је са друге стране границе, у Пакистану. Гвадарска лука је још пре неколико година препуштена оператеру из Кине, која је пре двадесетак дана са пакистанском владом потписала уговор о изградњи 3.000 километара дугачког друмско-железничког коридора који би ту луку повезао са кинеским регионом Синђијангом. Коридор би представљао део новог кинеског Пута свиле, којим би Пекинг лакше достављао своје производе до Блиског истока, Африке и Европе, и укључивао би и цевоводе за нафту и гас до Кине. Осим тога, што за Пекинг није занемарљив нусефекат, целокупно улагање ће износити 46 милијарди долара, што вишеструко премашује суму коју Пакистан добија од Америке.

Невољна да Пакистану препусти улогу регионалног чворишта и „преспава” његово зближавање са Кином, с којом такође има затегнуте односе, Индија је пожурила са стварањем конкурентског коридора, користећи недавни напредак у преговорима о ограничењу иранских нуклеарних капацитета, који можда наговештава скоро укидање санкција Техерану. Уосталом, да се са Ираном могло радити у протеклом периоду, лука у Кабахару вероватно би већ била изграђена, јер та намера двеју земаља потиче још из 2003. године и обустављена је управо због завођења санкција.

Лане је Индија најавила оживљавање тог пројекта. У међувремену је Иран предложио да потпишу споразум о слободној трговини, чији би први корак могла бити бесцаринска зона око Кабахара. Њу Делхи је недавно у Иран послао и делегацију која је разговарала о могућим енергетским, трговинским и инфраструктурним пословима.

Ти потези Индије били су пребрзи према мишљењу Америке, која ју је упозорила да не би требало да жури са склапањем уговора са Ираном све док та држава и остали преговарачи не постигну коначан споразум о нуклеарном програму. Али, не само што су и друге земље, попут Русије, већ почеле да опипавају терен у Техерану за будуће аранжмане, желећи да заузму добру стартну позицију у очекиваној утрци за послове са Ираном чим санкције падну, него апел Вашингтона не успева да допре ни до свих у том граду. Уколико је веровати најави иранског министарства за нафту, и Американци ће ускоро доћи у Техеран да размотре евентуалне прилике за улагања у енергетику.

И под условом да тај навод није истинит, Иран свакако рачуна на будућу велику заинтересованост за своја налазишта нафте и природног гаса, па не мора журити да препусти права на њих јер добре понуде ће тек падати. Због тога је недавно одбио понуду управо Индије за извориште гаса Фарзад Б, мада је Њу Делхи, како тврде ирански медији, био спреман да се обавеже на инвестицију од неколико милијарди долара.

Индији ће бити боље ако не буде трошила много времена на гунђање због тог одбијања већ се прихвати улагања у кабахарску луку. Конкуренти већ напредују: пакистански премијер Наваз Шариф је пре недељу дана отворио прву соларну електрану коју су у његовој земљи подигли Кинези. То је такође део укупних планова Кине и Пакистана, који пати од тешких енергетских несташица и рестрикција струје. Зато је уговором који су недавно потписали обухваћена и изградња низа енергетских постројења, на која ће чак бити потрошена већина улагања од 46 милијарди долара.

Нешто би ипак могло да успори кинеско-пакистански пројекат. Тај крак новог Пута свиле требало би да прође кроз делове те две државе у којима су веома снажни милитантни сепаратистички покрети. Мора да је то разлог из којег су након потписивања уговора и Шариф и кинески председник Си Ђинпинг нагласили важност сарадње у области безбедности.

В. Вукасовић