Партизанов победоносни последњи адут

У тренуцима велике радости непосредно после победе у првенству државе тренер ватерполиста Партизана Вујасиновић посебно је похвалио онога ко је можда најмање времена провео у базену –голмана Слободана Сора! Бивши европски и светски првак и освајач Лиге шампиона непроцењиво је допринео „црно-белима” да поново буду шампиони.

Њему није пала круна с главе што је „запуцао” из Бразила, чије је држављанство примио пре недељу дана, да буде резерва такорећи почетнику, Димитрију Ристичевићу и да као последњи адут, кад је стани-пани, надјача противника.

У другој финалној утакмици против Радничког бранио је тек од четвртог пенала. Партизан је од прве серије био у заостатку за Крагујевчанима.

– Имам више искуства с петерцима, него Димитрије Ристичевић. Мислим да ниједном нисам изгубио кад су извођене серије пенала, бар не у односу на противничког голмана – каже Соро. – Вујасиновић ми је рекао да сачекамо три серије против Радничког, па да онда уђем ако треба. После тога је било као у лепом филмског сценарију. Лепом као сам спорт.

После Олимпијских игара у Лондону 2012, где је освојио бронзану медаљу, као и четири године раније у Пекингу, изгубио је место у репрезентацији, под образложењем да следи подмлађивање за Рио 2016. Он ће, ипак, бранити и на тим Олимпијским играма и то као – Бразилац.

– Бразилско држављанство сам добио недавно кад сам у Рију био на припремама репрезентације. Ове године учествоваћемо у Светској лиги, Панамеричким лигама, где се од нас, колико сам разумео, очекује да будемо победници испред САД и Канаде, и на Светском првенству. Постоји идеја да Бразил учествује идуће сезоне у Јадранској лиги и у том случају бисмо наводно били смештени у Задру. Ако то не успе, вероватно ћу се вратити у Европу – открио је своје и бразилске планове.

Соро је прошле године бранио за Флуминензе из Рија. Када се тамо завршила сезона, ставио се на располагање Партизану, иако му „црно-бели” дугују.

– За мене је то било потпуно нормално и мислим да нисам погрешио. Наравно, свако одлучује за себе и никоме не бих препоручивао да поступи ни овако ни онако – рекао је Соро. – Знам колики су труд уложили Вујасиновић, играчи и сви у клубу и хтео сам да им помогнем: на тренинзима, у одбранама, саветима... Сада, када су стасали нови шампиони, све је добило смисао.

Иако иза себе има збирку најсјајнијих медаља, утисак је да се Соро овом успеху тима, коме до самог доигравања за првака није предвиђано место у финалу, радује можда и више него неким очекиваним тријумфима. Веома хвали свог наследника у Партизану Димитрија Ристичевића.

– Основно је да се ствара шампионска екипа. И та одлука је дала најбољи резултат – истиче Соро.

Већ у недељу одлази у Бразил, где дан касније почињу припреме под вођством Ратка Рудића, прослављеног ватерполисте Партизана, а потом и селектора Југославије, Италије, САД и Хрватске. За Бразил ће играти и Хрват Јосип Врлић, који је ове сезоне био центар Радничког.

– Бразил у ватерполу није оно што је Катар у рукомету. У нашој екипи смо само нас двојица странци, а остали су или Бразилци или су им родитељи рођени тамо – образложио је Соро.

До Олимпијских игара у Рију је остало нешто више од године. Како је сада тамо Соро је овако описао:

– Исто је као и обично. Не осећа се неки олимпијски дух. Само две-три олимпијске заставе на једном тргу. Олимпијско село је ван Рија, па се то не види у граду. Метро се гради, али то не указује на Олимпијске игре.

О месту које ватерполо заузима у Бразилу Соро је рекао следеће:

– После фудбала, који је стварно као религија, и одбојке, која захваљујући платама има мало бољи статус, ватерполо не заостаје за осталим спортовима. Чак се и кошарка не истиче. Светско злато освојено у Београду допринело је популарности женског рукомета. Тако је у свим спортовима, јер је, ипак, репрезентација темељ свега. У бразилској ватерполо лиги има осам клубова, по четири из Рија и Сао Паула, а покушавају да укључе и још неке градове. Земља је велика, па системом такмичења, као и у Русији, у којој сам играо, покушавају да смање трошкове путовања.

Соро је имао мукотрпну каријеру, јер је релативно касно постао први голман наше репрезентације. Ипак, стрпљење му се исплатило:

– Правилним радом и размишљањем савладао сам све препреке и стигао на врх. Са својих 36-37 година могу да причам о томе отворена срца и мирне савести. За сада ми је све ово нормално. Можда ћу, кроз 20 година, с одушевљењем да причам како сам у финалу ушао у базен кад су извођени пенали и како смо постали шампиони...