Partizanov pobedonosni poslednji adut

U trenucima velike radosti neposredno posle pobede u prvenstvu države trener vaterpolista Partizana Vujasinović posebno je pohvalio onoga ko je možda najmanje vremena proveo u bazenu –golmana Slobodana Sora! Bivši evropski i svetski prvak i osvajač Lige šampiona neprocenjivo je doprineo „crno-belima” da ponovo budu šampioni.

Njemu nije pala kruna s glave što je „zapucao” iz Brazila, čije je državljanstvo primio pre nedelju dana, da bude rezerva takoreći početniku, Dimitriju Rističeviću i da kao poslednji adut, kad je stani-pani, nadjača protivnika.

U drugoj finalnoj utakmici protiv Radničkog branio je tek od četvrtog penala. Partizan je od prve serije bio u zaostatku za Kragujevčanima.

– Imam više iskustva s petercima, nego Dimitrije Rističević. Mislim da nijednom nisam izgubio kad su izvođene serije penala, bar ne u odnosu na protivničkog golmana – kaže Soro. – Vujasinović mi je rekao da sačekamo tri serije protiv Radničkog, pa da onda uđem ako treba. Posle toga je bilo kao u lepom filmskog scenariju. Lepom kao sam sport.

Posle Olimpijskih igara u Londonu 2012, gde je osvojio bronzanu medalju, kao i četiri godine ranije u Pekingu, izgubio je mesto u reprezentaciji, pod obrazloženjem da sledi podmlađivanje za Rio 2016. On će, ipak, braniti i na tim Olimpijskim igrama i to kao – Brazilac.

– Brazilsko državljanstvo sam dobio nedavno kad sam u Riju bio na pripremama reprezentacije. Ove godine učestvovaćemo u Svetskoj ligi, Panameričkim ligama, gde se od nas, koliko sam razumeo, očekuje da budemo pobednici ispred SAD i Kanade, i na Svetskom prvenstvu. Postoji ideja da Brazil učestvuje iduće sezone u Jadranskoj ligi i u tom slučaju bismo navodno bili smešteni u Zadru. Ako to ne uspe, verovatno ću se vratiti u Evropu – otkrio je svoje i brazilske planove.

Soro je prošle godine branio za Fluminenze iz Rija. Kada se tamo završila sezona, stavio se na raspolaganje Partizanu, iako mu „crno-beli” duguju.

– Za mene je to bilo potpuno normalno i mislim da nisam pogrešio. Naravno, svako odlučuje za sebe i nikome ne bih preporučivao da postupi ni ovako ni onako – rekao je Soro. – Znam koliki su trud uložili Vujasinović, igrači i svi u klubu i hteo sam da im pomognem: na treninzima, u odbranama, savetima... Sada, kada su stasali novi šampioni, sve je dobilo smisao.

Iako iza sebe ima zbirku najsjajnijih medalja, utisak je da se Soro ovom uspehu tima, kome do samog doigravanja za prvaka nije predviđano mesto u finalu, raduje možda i više nego nekim očekivanim trijumfima. Veoma hvali svog naslednika u Partizanu Dimitrija Rističevića.

– Osnovno je da se stvara šampionska ekipa. I ta odluka je dala najbolji rezultat – ističe Soro.

Već u nedelju odlazi u Brazil, gde dan kasnije počinju pripreme pod vođstvom Ratka Rudića, proslavljenog vaterpoliste Partizana, a potom i selektora Jugoslavije, Italije, SAD i Hrvatske. Za Brazil će igrati i Hrvat Josip Vrlić, koji je ove sezone bio centar Radničkog.

– Brazil u vaterpolu nije ono što je Katar u rukometu. U našoj ekipi smo samo nas dvojica stranci, a ostali su ili Brazilci ili su im roditelji rođeni tamo – obrazložio je Soro.

Do Olimpijskih igara u Riju je ostalo nešto više od godine. Kako je sada tamo Soro je ovako opisao:

– Isto je kao i obično. Ne oseća se neki olimpijski duh. Samo dve-tri olimpijske zastave na jednom trgu. Olimpijsko selo je van Rija, pa se to ne vidi u gradu. Metro se gradi, ali to ne ukazuje na Olimpijske igre.

O mestu koje vaterpolo zauzima u Brazilu Soro je rekao sledeće:

– Posle fudbala, koji je stvarno kao religija, i odbojke, koja zahvaljujući platama ima malo bolji status, vaterpolo ne zaostaje za ostalim sportovima. Čak se i košarka ne ističe. Svetsko zlato osvojeno u Beogradu doprinelo je popularnosti ženskog rukometa. Tako je u svim sportovima, jer je, ipak, reprezentacija temelj svega. U brazilskoj vaterpolo ligi ima osam klubova, po četiri iz Rija i Sao Paula, a pokušavaju da uključe i još neke gradove. Zemlja je velika, pa sistemom takmičenja, kao i u Rusiji, u kojoj sam igrao, pokušavaju da smanje troškove putovanja.

Soro je imao mukotrpnu karijeru, jer je relativno kasno postao prvi golman naše reprezentacije. Ipak, strpljenje mu se isplatilo:

– Pravilnim radom i razmišljanjem savladao sam sve prepreke i stigao na vrh. Sa svojih 36-37 godina mogu da pričam o tome otvorena srca i mirne savesti. Za sada mi je sve ovo normalno. Možda ću, kroz 20 godina, s oduševljenjem da pričam kako sam u finalu ušao u bazen kad su izvođeni penali i kako smo postali šampioni...