Моћно око

Два догађаја која су се ових дана одиграла на маргинама мејнстрим културног живота Београда сваки на свој начин су нас изнова подсетили да су комуникације и њихов надзор у средишту наших живота. Први је премијера документарног филма „Citizenfour” у оквиру Белдокс фестивала, заправо прича о одлуци Едварда Сноудена да обелодани размере надзора без преседана којем је савремени свет изложен. Други је промоција књиге једног од најзначајнијих социолога данашњице Мануела Кастелса под називом „Моћ комуникација” (делове  из ове књиге ,,Политика“ је почела да објављује у фељтону), чија је основна идеја да моћ у једном друштву, иако неодвојива од средстава присиле, заправо почива на контроли информација и комуникација. Два догађаја која немају везе један с другим нити међусобно реферирају, на различите начине и кроз различите медије, заправо указују на исту ствар – онај ко држи кључеве комуникација у својим рукама држи кључеве света, из чега следи да ће борба за те кључеве бити борба која ће обележити године и деценије које су пред нама.

Застрашујуће звуче речи које је Сноуден у једној од првих електронских порука упутио режисерки Лори Поитрас, с којом је контактирао у жељи да обелодани доказе о надзору које је прикупио: „Од сада знај да свака граница коју пређеш, куповина или позив који обавиш, антена мобилне телефоније поред које прођеш, пријатељ кога имаш, чланак који напишеш, сајт који посетиш, наслов сваке твоје поруке и сваки пакет који пошаљеш налази се у рукама система чији је домашај неограничен.” Као да смо наједном сви постали главни протагонисти филма „Труманов шоу”, јер ако је веровати Сноудену, довољно је да моћно око система за надзор из било ког разлога усмери своју пажњу на неког од нас и свака наша тајна постаће јавна. Моћно око са већ данас постојећом технологијом у стању је да нас надзире 24 сата. Оно може да прати наше кретање укрштајући сигнал нашег мобилног телефона и многобројне јавне и приватне камере за надзор, да слуша или посматра шта и са киме радимо, укључујући камере и микрофон нашег мобилног телефона, рачунара или смарт телевизора, да чита шта и коме пишемо, било да је реч о СМС-у, „вајберу” или електронској пошти. Осим тога, оно може и тек ће моћи да завири у наш ум, да наслути наше мисли, мотиве и жеље јер за моћно око вредно у позадини раде марљиви софтвери који непрестано анализирају које сајтове претражујемо, које медије преферирамо, да ли и шта купујемо онлајн, колико новца трошимо, где летујемо и зимујемо, ко су нам пријатељи и шта лајкујемо, шерујемо или коментаришемо на онлајн мрежама.

Није моћно око нови изум, оно има своје име које је познато стотинама година. Први га је у форми архитектуре која омогућава надзор описао филозоф Џереми Бентам, називајући га паноптикон, док је његову доктрину надзора, још пре неколико деценија, разрадио Мишел Фуко. Али, ни Бентам ни Фуко нису могли да наслуте овакву моћ паноптикона, способног да завири у сваки дом. И не, ово није метафора. Замислите себе како са вољеном особом или породицом седите испред вашег смарт телевизора који има уграђену камеру. Сада замислите да вас та камера све време снима и емитује на некој локацији оно што ви у интими вашег дома гледате и радите. Сад помислите на шок Британца Џејсона Хантлија, који није морао ништа да замишља јер је сасвим случајно ухватио свој ТВ у сличној шпијунској активности. Не, заиста није метафора, свака камера на сваком уређају који је повезан на интернет може сваког тренутка постати моћно око које нас радознало посматра.

Нико рационалан неће спорити да технологије надзора треба да постоје јер да није њих починиоци многих кривичних дела, поменимо само случај „Кантримен”, никада не би били приведени лицу правде. Али ми треба да питамо и треба да нас питају ко и под којим условима може да покрене моћно око и када и како се оно зауставља.Ко може да буде предмет његове пажње и због чега? Тренутно, док читате ове редове, моћна машинерија вредно бележи све што ради свако од нас. За разлику од традиционалних метода надзора где су предмет обраде били само они који су оправдано сумњиви, данас смо сви потенцијалне убице, педофили, терористи или револуционари. Нема никакве селекције, питање је само према коме ће неко усмерити моћно око и извући компромитујуће податке који су негде већ похрањени.

И ово је само почетак, јер ако се обистини предвиђање Ерика Шмита, једног од директора „Гугла”, а нема разлога да у њега сумњамо, да ће интернет постати интегрални део нашег живота, толико свеприсутан да ће практично постати невидљив, то онда значи да више неће постојати ни једна сфера нашег физичког или менталног живота која ће бити заштићена од знатижељних уљеза. Да, можда ће то бити рационално друштво без криминала, тероризма или прељубе, али ће бити и друштво без револуција, креативности, ирационалности и јединствености ма које врсте. Биће то друштво без људи, својеврсно антидруштво.

Социолог, доцент на Универзитету у Београду