Moćno oko

Dva događaja koja su se ovih dana odigrala na marginama mejnstrim kulturnog života Beograda svaki na svoj način su nas iznova podsetili da su komunikacije i njihov nadzor u središtu naših života. Prvi je premijera dokumentarnog filma „Citizenfour” u okviru Beldoks festivala, zapravo priča o odluci Edvarda Snoudena da obelodani razmere nadzora bez presedana kojem je savremeni svet izložen. Drugi je promocija knjige jednog od najznačajnijih sociologa današnjice Manuela Kastelsa pod nazivom „Moć komunikacija” (delove  iz ove knjige ,,Politika“ je počela da objavljuje u feljtonu), čija je osnovna ideja da moć u jednom društvu, iako neodvojiva od sredstava prisile, zapravo počiva na kontroli informacija i komunikacija. Dva događaja koja nemaju veze jedan s drugim niti međusobno referiraju, na različite načine i kroz različite medije, zapravo ukazuju na istu stvar – onaj ko drži ključeve komunikacija u svojim rukama drži ključeve sveta, iz čega sledi da će borba za te ključeve biti borba koja će obeležiti godine i decenije koje su pred nama.

Zastrašujuće zvuče reči koje je Snouden u jednoj od prvih elektronskih poruka uputio režiserki Lori Poitras, s kojom je kontaktirao u želji da obelodani dokaze o nadzoru koje je prikupio: „Od sada znaj da svaka granica koju pređeš, kupovina ili poziv koji obaviš, antena mobilne telefonije pored koje prođeš, prijatelj koga imaš, članak koji napišeš, sajt koji posetiš, naslov svake tvoje poruke i svaki paket koji pošalješ nalazi se u rukama sistema čiji je domašaj neograničen.” Kao da smo najednom svi postali glavni protagonisti filma „Trumanov šou”, jer ako je verovati Snoudenu, dovoljno je da moćno oko sistema za nadzor iz bilo kog razloga usmeri svoju pažnju na nekog od nas i svaka naša tajna postaće javna. Moćno oko sa već danas postojećom tehnologijom u stanju je da nas nadzire 24 sata. Ono može da prati naše kretanje ukrštajući signal našeg mobilnog telefona i mnogobrojne javne i privatne kamere za nadzor, da sluša ili posmatra šta i sa kime radimo, uključujući kamere i mikrofon našeg mobilnog telefona, računara ili smart televizora, da čita šta i kome pišemo, bilo da je reč o SMS-u, „vajberu” ili elektronskoj pošti. Osim toga, ono može i tek će moći da zaviri u naš um, da nasluti naše misli, motive i želje jer za moćno oko vredno u pozadini rade marljivi softveri koji neprestano analiziraju koje sajtove pretražujemo, koje medije preferiramo, da li i šta kupujemo onlajn, koliko novca trošimo, gde letujemo i zimujemo, ko su nam prijatelji i šta lajkujemo, šerujemo ili komentarišemo na onlajn mrežama.

Nije moćno oko novi izum, ono ima svoje ime koje je poznato stotinama godina. Prvi ga je u formi arhitekture koja omogućava nadzor opisao filozof Džeremi Bentam, nazivajući ga panoptikon, dok je njegovu doktrinu nadzora, još pre nekoliko decenija, razradio Mišel Fuko. Ali, ni Bentam ni Fuko nisu mogli da naslute ovakvu moć panoptikona, sposobnog da zaviri u svaki dom. I ne, ovo nije metafora. Zamislite sebe kako sa voljenom osobom ili porodicom sedite ispred vašeg smart televizora koji ima ugrađenu kameru. Sada zamislite da vas ta kamera sve vreme snima i emituje na nekoj lokaciji ono što vi u intimi vašeg doma gledate i radite. Sad pomislite na šok Britanca Džejsona Hantlija, koji nije morao ništa da zamišlja jer je sasvim slučajno uhvatio svoj TV u sličnoj špijunskoj aktivnosti. Ne, zaista nije metafora, svaka kamera na svakom uređaju koji je povezan na internet može svakog trenutka postati moćno oko koje nas radoznalo posmatra.

Niko racionalan neće sporiti da tehnologije nadzora treba da postoje jer da nije njih počinioci mnogih krivičnih dela, pomenimo samo slučaj „Kantrimen”, nikada ne bi bili privedeni licu pravde. Ali mi treba da pitamo i treba da nas pitaju ko i pod kojim uslovima može da pokrene moćno oko i kada i kako se ono zaustavlja.Ko može da bude predmet njegove pažnje i zbog čega? Trenutno, dok čitate ove redove, moćna mašinerija vredno beleži sve što radi svako od nas. Za razliku od tradicionalnih metoda nadzora gde su predmet obrade bili samo oni koji su opravdano sumnjivi, danas smo svi potencijalne ubice, pedofili, teroristi ili revolucionari. Nema nikakve selekcije, pitanje je samo prema kome će neko usmeriti moćno oko i izvući kompromitujuće podatke koji su negde već pohranjeni.

I ovo je samo početak, jer ako se obistini predviđanje Erika Šmita, jednog od direktora „Gugla”, a nema razloga da u njega sumnjamo, da će internet postati integralni deo našeg života, toliko sveprisutan da će praktično postati nevidljiv, to onda znači da više neće postojati ni jedna sfera našeg fizičkog ili mentalnog života koja će biti zaštićena od znatiželjnih uljeza. Da, možda će to biti racionalno društvo bez kriminala, terorizma ili preljube, ali će biti i društvo bez revolucija, kreativnosti, iracionalnosti i jedinstvenosti ma koje vrste. Biće to društvo bez ljudi, svojevrsno antidruštvo.

Sociolog, docent na Univerzitetu u Beogradu