Закон о притисцима

Вероватно не постоји особа која воли да буде под притиском. Притисак је друго име за неслободу, а вредност слободе никоме није потребно додатно објашњавати. Теже је, међутим, с препознавањем свих облика притисака који постоје и са умећем да се с притисцима изборимо. Онај ко врши притисак протеже своју слободу преко граница наше и, мада је укупна сума слободе можда иста, не одговара нам ако се та сума постиже науштрб нас. Много је филозофије заправо написано о притиску, а да се тај појам није ни поменуо.

„Притисак” је, међутим, поменут у нашој јавности прошле недеље. Министар просвете пожалио се да је његово министарство трпело „огромне притиске” у вези са законом о уџбеницима. Ко је вршио притисак? Министар није желео да открије. Али је закон ипак повучен. Тако је остала сумња да на министарство може да утиче неко са стране, што нас оставља у мору разних могућности. Да ли су притисак вршили странци, пошто постоји писмо европског удружења издавача уџбеника, које се изјаснило да су неке ставке предложеног закона лоше? Изгледа да су предложена законска решења била плод домаће памети, која је брзо устукнула пред притисцима са стране. Шта ћемо сад да радимо поводом уџбеника нико не зна. Оно што је наше министарство предложило не ваља, а они који су притискали нису се удостојили да дају свој предлог закона.

Није тако у свему у нашој просвети. Сви знамо да наш аранжман са ММФ-ом подразумева отпуштање 15 одсто запослених у јавном сектору, по пет одсто сваке године трогодишњег аранжмана. То смањење ће се одуговлачити и тренутно још нема значајнијих отпуштања, али су неке мере већ предузете. Министарство је већ донело правилник по коме школе у следећој години морају смањити број запослених тако што ће, од сада, два стручна сарадника моћи да има само школа са 32 одељења. Практично, ако ђаци иду у школу која има 31 одељење и 900 ђака не треба им или педагог или психолог. С друге стране, ако иду у школу са 57 одељења и 1.800 ђака довољан им је по један педагог и психолог. Јер деца у том добу, посебно у основним школама, не трпе било какве притиске родитеља, наставника и вршњака, па им не треба помоћ да се изборе с притисцима и да уче на бољи начин.

Занимљиво је да у овом случају наше министарство не изјављује да неће подлећи притисцима и као да допушта да једна финансијска институција одређује шта је потребно деци у основној школи. Иначе, савремена деца радо траже помоћ стручних служби у школама, за разлику од нас који нисмо ни знали да школа има психолога и педагога, ако их је имала. На шта неко може рећи: „И шта нам фали?” А одговор на то може бити: „Па ништа, само што смо дозволили да нас увуку у неколико ратова на крају 20. века.” Изгледа да ни министарство просвете ни јавност не виде довољно значај оспособљавања деце да се изборе с притисцима. Можда сматрају да је и за њих добро да израсту у људе какви смо ми: који лако подлежу притисцима оних изнад себе и лако преносе притисак на друге испод себе, што је добра дефиниција недемократског друштва.

Да је добро живети под притиском, не би песник певао о граду у ком „не постоје притисци и живе мирно сви, као хипици”. Подношљив притисак је онај који нас повремено наводи да дамо све од себе, али сталан притисак доводи до озбиљних поремећаја, као и у организму. Разне професије и науке, које обично зовемо хуманистичке, служе томе да се притисци и недемократија растворе у уму и умећима изласка на крај са тешкоћама свакодневног живота. Не треба да их због тога терамо од себе.

Можемо да у ту сврху донесемо и закон, који би био кратак као својевремени Закон о штампи и имао само два члана: 1. Нико не би требало да притиска било кога; 2. Онај ко се жали да га неко притиска треба да каже ко га притиска.

Уредник сајта Филозофијаинфо