Кинези блистају у низу просечности

Кан – Фестивал још покушава да се поврати од громогласног неуспеха филма „Море стабала“ Гаса ван Сента, једне од икона савременог америчког независног филма.

Његова прича о удовцу (Метју Меконахи), који после смрти жене (Наоми Вотс) одлази у подножје Фуџија, у шуму познату по самоубиствима, пуна је општих места. Иако то непрегледно море стабала симболизује чистилиште, иако се лику америчког удовца пред самоубиством као „саборац” у истој мисији придружује и лик јапанског ражалованог службеника којег тумачи изванредни Кен Ватанабе, Ван Сентова потрага за стазом спаса заплиће се као пиле у кучину, у свој својој мизансценској претенциозности и мелодрамском кичу. Кан не памти када је неко добио тако слабе оцене критике (у коначном збиру, смо 0,6), као што се то сада десило овом вишеструком повратнику и вишеструком освајачу канских награда.

У филму „Гласније од бомби” угледног норвешког аутора Јоакима Трира, вештачка сценаристичка конструкција ипак је дала солидне резултате. Прича о последицама самоубиства познате ратне фоторепортерке (Изабел Ипер) по њену породицу – мужа (Габријел Берн), старијег (Џеси Ајзенберг) и млађег сина у деликатним тинејџерским годинама – прерасла је у типични европски филм сниман на страним локацијама, са страним глумцима, на енглеском језику...

Солидан, али ништа више од тога је и „ Сикарио“, холивудски излет канадског редитеља Дениса Виленева, типичан жанровски филм у којем агенткиња ФБИ (Емили Блант) постаје специјалац у мисији непоштедне борбе против мексичких нарко-картела, у чему јој помаже консултант сумњиве прошлости (Бенисио дел Торо). Виланев је прилично успешно фокусиран на трагедију изгубљеног човека спремног на освету, вешто оркестрира акцију водећи је до праве ерупције масакра породице нарко-боса...

Нови филм кинеског аутора Жија Жангкеа „Брда се могу раздвојити“, баш попут његовог претходног филма „Додир греха“ за који је на 66. Кану освојио награду за најбољи сценарио, поседује епизодистичку структуру. Прича је сада „разломљена” у три временска периода (1999, данашњица и будућност), прати породицу власника рудника и веома сликовито говори о променама у кинеском друштву у којем капитализам више не куца само на мала врата...

Увећан број француских филмова у овогодишњем главном такмичарском програму до сада се показао као неоправдан. Рецимо, Мајвенин филм „Мој краљ“ други је најгоре оцењени филм после Ван Сентовог, иако је у њему Емануел Берко (чијим је филмом отворен Кан) као потчињена жена изврсна уз партнера Винсента Касела. Подбачај је и француска прича о инцестуозној љубави „Маргарета и Жилијен“ Валери Донизели (једна од три редитељке у овогодишњој конкуренцији), као солидан се показао социјално ангажовани филм „Закон тржишта“ Стефана Бризеа са Винсентом Линдоном у улози управо отпуштеног педесетогодишњака, а иако помало претенциозно „ангажовано“ постављен сасвим је задовољио и „Диопан“ Жака Одијара (о имигрантима, из грађанским ратом покошене Шри Ланке, који покушавају да наставе живот у Паризу)...

Из филма „Атентатор“ Ху Шијао Шјена

После овог низа просечности уследило је усхићење филмовима „Младост” Паола Сорентина и „Атентатор” Ху Шијао Шјена. Италијански „оскаровац” Паоло Сорентино поново је снимио филм на енглеском језику и то са сјајним глумачким звездама попут Мајкла Кејна, Харвија Кајтела и Џејн Фонде у главним улогама. Своје времешне јунаке и глумце повео је у бању, односно данас велнес центар у Давосу, где је својевремено Томас Ман сместио радњу своје драме „Чаробни брег”. А ти Сорентинови јунаци су: диригент и композитор који се у младости дружио са Стравинским (Мајкл Кејн), филмски редитељ који спрема свој тестаментарни филм (Харви Кајтел), глумац којег свет памти једино по улози робота (Пол Дано), остарела глумица (Џејн Фонда) која је у луксуз швајцарских Алпи стигла само како би редитељу саопштила да неће играти у његовом филму, јер су јој понудили боље плаћену улогу старе алкохоличарке у мексичкој ТВ серији... Идилу и мир богатих и славних, који у швајцарској бањи освежавају и подмлађују своја остарела тела, помутиће кратки долазак прелепе Мис Универзума (Рејчел Вајс), покренувши истовремено старе страсти и сећања на младост, што све заједно резултира и хуморним и дирљивим филмом о проласку времена...

Епски филм епохе „Атентатор” кинеског редитеља Ху Шијао Шјена кога веома дуго није било у Кану, узбудљиви је доказ да прави филм још увек постоји и да филм још увек може бити врхунска уметност! Визуелно, ово је један од најнадмоћнијих филмова икада снимљених. Визуелно ремек-дело. Сваки кадар је попут маестрално насликаног сликарског платна, пуног раскошног колорита и вансеријске употребе светлости и сенки. Прича Шјеновог филма смештена је у девети век у северној Кини, где генералска ћерка плаве крви, одгајана у манастиру у којем је обучавана за борилачке вештине, али и потискивање осећања према породици и пријатељима, добија задатак да убије вољеног човека којем је била обећана. И зато је у овом филму и пуно изванредно режираних борилачких сцена у којима Шу Ки (атентаторка) и Чанг Чен (велика звезда кинеског филма, играо у филмовима Анга Лија) блистају, а филмска кореографија и раскош костима долазе до пуног изражаја.

И Ху Шијао Шјенов и Сорентинов филм прикључују се листи најбољих до сада виђених у Кану, на којој су још и Немешов „Шаулов син”, Моретијев „Моја мајка”, Хироказу Коре Един „Наша мала сестра” и „Керол” Тода Хајнеса...

---------------------------------------------------------------------------

Мушко-женске поделе око филма „Керол“ Тода Хајнеса

На критичарској листи „Скрин интернешенела“ највећу оцену у збиру (чак 3,5) има амерички филм „Керол“ Тода Хајнеса, рађен према роману „Цена соли“ Патрише Хајсмит.

Кејт Бланчет у филму „Керол“

Занимљиво, али са оваквом оценом за филм „Керол“ коју су дали критичари искључиво мушког рода не слажу се жене које је, због претеране романтизованости и изостанка дубоке емотивности, снаге интимности и истинске животности (што све иначе постоји у роману) Хајнесов филм оставио прилично хладним. Биће да је фасцинација телесном љубављу између две жене, чему су мушкарци иначе склони, имагинативно надградила све оно чега у филму иначе нема.

Како било, тек „Керол“ је један од озбиљних фаворита за неку од канских награда и то пре свега зато што су и Кејт Бланчет као Керол и Руни Мара као Тереза изванредне. У разговору са новинарима у Кану, Кејт Бланчет се осврнула на период у којем је Хајсмитова под псеудонимом писала роман (1950) и коментарисала данашњицу речима: „Не мислим да се данас ситуација довољно променила, јер је хомосексуалност забрањена законом у седамдесетак земаља света. Живимо и даље у конзервативним временима иако је у Америци и остатку западног света уочљив напредак у поређењу са педесетим годинама прошлог века када је хомосексуалност била стигматизована и забрањена. Још је дуг пут пред нама...“