Како су ме казнили због Србије

Деветнаест година пошто је написао свој путописни есеј „Зимско путовање, правда за Србију”, аустријски писац Петер Хандке добио је у Ослу Ибзенову награду, највредније признање за драмског писца, које се пореди са Нобеловом наградом за књижевност. Али на улазу у театар чекале су га громогласне погрде организоване гомиле. Како се осећао?

Групе које ме нису ни познавале чекале су ме испред хола у коме се додељивала награда. Била је недеља, а они су чекали носећи плакате са мојом сликом, неко им је рекао да се ту појаве, уместо да проведу дан са својом породицом. Када сам прилазио, они су почели да извикују погрде. То није била нимало пријатна музика. Кад гомила људи урла на једног правог писца, каквим себе сматрам, то је нешто што никако не звучи као Моцарт. То је продукција буке са циљем да се све друго заглуши.

Викали су: „Фашисто, фашисто!” Стао сам да разговарам са њима, питао сам их одакле су, зашто вичу? Али они нису хтели да разговарају, наставили су. А када сам ушао у театар, норвешки новинари су ме питали зашто сам „провоцирао” те људе. То је данас новинарство.

Ја нисам хтео да их изазивам, ја сам желео да чујем неку другу реч, осим оне коју су они извикивали. А они су хтели да наставе са својим узвицима: „Фашисто, фашисто!” Неко их је за то платио. Они ме нису познавали, сигуран сам да ништа моје нису никад ни прочитали, а нису ни желели да разговарају. Само су хтели да задрже ту обману, тај фалсификат. Да су Срби фашисти као и они који би хтели да их прикажу у другом светлу, каже у интервјуу за „Политику” Петер Хандке.

Зашто је дошао на сахрану Слободана Милошевића у Пожаревац и, како је то месец дана после сахране фалсификовао француски недељник, шта му је рекао бивши председник Југославије и Србије у затворској јединици у Схевенингену, шта га је погодило када је слушао сведочење једног шумара на суђењу оптуженим Бошњацима, шта Петер Хандке мисли о новинарима, о писцу Салману Руждију, о улози интелектуалаца у сатанизацији Срба, читајте опширније у недељној „Политици”.