Богати, размажени и стари

Кан- Италијански сценариста и редитељ Паоло Сорентино, добитник канског Гран прија за филм „Ил диво”, вишеструки добитник награда ЕФА и Оскара за филм „Велика лепота”, на 68. Канском фестивалу такмичи се са горко-слатким филмом „Младост”, снимљеним на енглеском језику уз учешће великих глумачких звезда попут Мајкла Кејна, Харвија Кајтела и Џејн Фонде.

 Сорентинови филмски јунаци су овога пута: диригент и композитор који се у младости дружио са Стравинским (Мајкл Кејн), филмски редитељ што спрема свој тестаментарни филм (Харви Кајтел) и остарела глумица (Џејн Фонда), која је у луксузне бање у швајцарским Алпима стигла само да би саопштила редитељу да ће ипак прихватити боље плаћену улогу у мексичкој ТВ-серији. Сорентино креира идилу и мир места у којем богати и славни освежавају и подмлађују своја остарела тела, не размишљајући толико о прошлости колико о будућности, што уз низ комичних пасажа резултира и хуморним и дирљивим филмом о проласку времена...

Мајкл Кејн и Харви Кајтел у филму „Младост” Паола Сорентина

На великој тераси канског хотела „Мариот”, у тренутку доласка на разговор са Сорентином, текао је и необичан сусрет београдског сценаристе и редитеља филма „Мамарош” Моме Мрдаковића са глумцем Харвијем Кајтелом. Мрдаковић није губио време, уручио је Кајтелу сценарио за филм који би радо са њим снимио. И Кајтел и Сорентино су поздравили Емира Кустурицу (Кајтел је био његов гост у Београду , а Сорентино на Кустендорфу), Мрдаковић је срећан напустио „терен” и интервју за „Политику” могао је да почне...

Италија је представљена са три филма у Кану, указује ли то на нешто посебно?

Не мислим да је то нешто посебно, јер је италијански филм овде био представљан и пре и освајао је награде и претходних година. Мислим да италијански редитељи уче из грешака које су начинили претходних година, а то је да личне приче треба да испричају на универзалнији начин.

Лична прича филма „Велика лепота” у Кану пре две године није добила заслужено признање, али су Оскар и награда ЕФА указале да сте је ви ипак испричали на најуниверзалнији могући начин?

Чињеница је да је то за мене била сатисфакција, али то што сам добио Оскара није много тога променило у мом животу.

Па, сада, рецимо, лакше долазите до финансијера него пре?

То је тачно, али се финансијери не би лако окупили да им се није допао сценарио.

Не бисте окупили ни овако значајне глумце – Мајкла Кејна, Харвија Кајтела, Џејн Фонду?

И ту је био пресудан сценарио. Послао сам га њима, допао им се и сви су пристали на улоге.

Могли су, рецимо, да буду заузети неким другим пројектом?

Могли су, али нису. Лако смо сви ускладили термине. Уосталом и ја сам веома заузет човек.

Ово вам је после „Ово мора да је то место” већ други филм на енглеском језику?

Био је то згодан начин да се томе вратим. Филм „Ово мора да је то место” је неправедно критикован и није имао заслужену пажњу. Замисао за причу у којој је један од јунака амерички редитељ, а други британски композитор није ни могла другачије да се спроведе у дело осим на енглеском језику.

У свим вашим филмовима ипак постоји нека врста „италијанског погледа” на свет око вас?

Не бих рекао да је то неки специјалан „италијански поглед”, више је то напуљски поглед на стварност, јер сам ја Наполитанац. То што је за нас специфично јесте врста ироничног хумора, врло сличног британском, што ми је потврдио и Мајкл Кејн када је прочитао сценарио.

Колико вас има у опречним ликовима овог филма, у једном који невероватно воли или другом који се чини као да никада није волео живот?

И један и други лик прилазе визији будућности на другачији начин зато што су у питању другачије личности. Понекад страствена личност постаје жртва сопствене страсти, што је случај лика композитора који тумачи Мајкл Кејн. Нажалост, ја пак много више личим на лик „мрачног” редитеља кога тумачи Харви Кајтел, али сам креирао лик раздраганог композитора како бих можда постао сличан њему.

Један од ваших ликова каже у филму „инспирација је лаж”, а зар није она једна од најнеопходнијих ствари за стваралаштво?

У основи јесте, али ја не верујем много у мит о инспирацији. У то да вам нешто генијално може изненада пасти на памет док шетате улицом. Најчешће се догађа да вам неке луде ствари пролазе кроз главу, негде се у њој складиште и онда у процесу писања изађу пред вас као нешто сувисло, можда чак и важно.

Како сте добили инспирацију за овај филм?

Причу о композитору и диригенту сам веома дуго имао на уму. Давно сам прочитао причу о италијанском диригенту који је одбио да свира пред краљицом, што ме је фасцинирало и била је то нека врста полазне тачке за идеју. За неког ко попут мене долази из малог наполитанског града, супротстављање владару је стварно невероватно.

Композиција ваших кадрова је увек сложена, све замислите и припремите унапред?

Сад када имам више искуства многе ствари решавам током самог снимања. Композиција кадра је за мене одувек била важна и моје су припреме за то више на менталном нивоу, док дефинитивне одлуке доносим на лицу места.

А маестрални сниматељ Лука Бигаци вас у свему и даље прати?

Ми смо као близанци. Разумемо се без речи.

Музика је увек била веома важан сегмент ваших филмова, у овом је чак један од главних ликова композитор?

Музику композитора Марка Козалека слушао сам док сам писао сценарио и некако сам је још тада „ухватио” за неке од својих сцена у филму „Младост”. Иначе, за остале филмове најчешће бирам музику са монтажером током монтаже филма, било да је реч о модерној или о класичној музици славних композитора.

Стварати уметност и бити славан, баш као што се то види у „Младости”, није нешто што је увек у идеалном балансу, не води директно у креативност и не може победити смрт, а како је то у вашем случају?

Мислим да је креативност начин да се човек бори са ограничењима и истином, али у сваком случају не може победити смрт, јер је то изгубљена битка.

Старење и смртност су поново тема вашег филма, зашто?

Ипак у овом филму није реч о томе шта је све изгубљено или прошло, јер старите, већ је више реч о томе шта би могло да буде следеће. Не постоје у мени неки психолошки разлози због којих ме ова тема занима. Једноставно, фасциниран сам старијим људима. Можда ћу, када будем остарио, бити више фасциниран младима.

И у „Великој лепоти” и у „Младости” филмски јунаци су богати, размажени људи?

Главни јунак у „Великој лепоти” иритира публику, он је љут на све око себе, ни у чему не види значај или лепоту, љут је на све. Међутим, ликови у „Младости” јесу богаташи, али су некако спокојни и прилично умиљати. Зар такви ликови не могу више и боље да задовоље филмске критичаре?

Откуда та Ваша фасцинација богатим људима?

Нисам ја фасциниран богатством. Више сам фасциниран уметницима који су богати. Сви богаташи које видите у филму су уметници.

Уметник је и Марадона, и за његов лик сте нашли место у филму?

Ха, јесам! То је мој омаж њему као великом уметнику фудбала. Аргентински глумац Роли Серано на њега невероватно личи и ја сам то желео да искористим. Нисам одолео да се нашалим на рачун његове „божје леве руке” на светском првенству 1986. на утакмици против Енглеске.

Када сте већ поменули критичаре, њихови су ставови и сада подељени, како на то гледате?

Важно је да нема равнодушних, јер је то за филм најпогубније. Највећи страх у мени изазива равнодушност и зато увек имам ту неку перверзну жељу да мој филм створи проблеме, а не да умири људе. Подела на оне којима се филм веома свиђа и оне којима се не свиђа, у мени изазива радост и забавља ме.

Ово вам је већ шести филм са којим наступате у Кану, да ли сте зато тако хладнокрвни?

Нисам уопште хладнокрван, узбуђење је увек исто као да је први пут. Сваки пут је веома узбудљиво и сваки пут постоји да страшна доза стрепње како ће проћи светска премијера.

Снимате за ХБО мини серију „Млади папа” са Џудом Лоуом, попут јунакиње у Вашем филму у тумачењу Џејн Фонда окрећете се телевизији?

Да и томе се радујем, јер је тема Ватикана толико велика да ју је немогуће сместити само у један филм. Форма телевизијске серије је зато веома привлачна. Даје ми могућност да причу шире развијем и да као писац мање ствари жртвујем, а знате да волим да пишем много.