Прича о једној фотографији

На насловној страни додатка посвећеног седамдесетогодишњици победе над фашизмом, у „Политици” од 9. маја, објављена је фотографија која на најбољи начин одсликава крај Другог светског рата. Испод фотографије, кратак потпис: „Илирска Бистрица, мај 1945. године: борац Југословенске армије пописује део наоружања и ратне опреме, заробљене од непријатеља”.

Тачно пре 30 година, на насловној страни „Политике”, поред текста у коме „СИВ враћа неке цене”, поводом четрдесетогодишњице победе над фашизмом, објављена је иста фотографија с потписом: „Борац наше Армије прегледа положено оружје непријатеља”. Тај борац је мој отац Душан Булић, који је у време када је настала фотографија био политички комесар Првог батаљона Седме црногорске бригаде. Тако је фотографија мог оца премостила тридесет година, током којих се много тога променило…

Када је у „Политици” први пут објављена фотографија мог оца, позвао сам телефоном Редакцију и објаснио ко је човек с фотографије. Уредник који се тада јавио, уз захвалност, затражио је и неколико података о „непознатом борцу”. Испричао сам да је Душан Булић био скојевац из времена када је био ђак Пљеваљске гимназије, да је уочи рата био апсолвент права, да је у партизанске редове ступио 1941. године, да је 1942. године примљен у партију, да је из рата изашао с чином капетана и неколико одликовања додељених за храброст.

Уредник је неколико пута поновио: „Одлично, одлично…” Али наредни подаци су сигурно пресудили да тих неколико реченица не буде објављено у новинама које су се сваког дана налазиле на столу мог оца.

Душан Булић је, као мајор, из Војноисторијског института, где је био начелник једног одељења, одведен на Голи оток, на који је упућен с казном „строгог затвора у трајању од четири године и на ограничавање грађанских права у трајању од једне године”.

Било је то довољно да уредник процени како није баш упутно да се као фото-симбол наше победе над фашизмом појави један голооточанин с именом и презименом. Оцу нисам рекао да сам звао Редакцију „Политике”, јер би га то још више учврстило у уверењу да је ћутање о Голом отоку неминовност вечно обележених страдалника једног сулудог државног подухвата. После очеве смрти, а то нисам смео да урадим док је био жив – да га не бих повредио, написао сам роман „Око отока”, јер ме је отац својим ћутањем натерао да покушам да разумем зашто бежи у тишину, а мој најстарији син, Душан Булић, дедин имењак, дипломирао је на Факултету политичких наука с темом о Голом отоку као државном пројекту.

Одлуком Вишег суда у Београду од 19. маја 2014. рехабилитован је и мој отац. Дуго сам одбијао да затражим рехабилитацију јер тај чин одсликава лицемерје државе: они који су слали недужне људе на Голи оток и тамо се иживљавали над њима овом рехабилитацијом жртава и даље остају заштићени јер њих нико не помиње. Овако испада да су мој отац и његови сапатници добровољно отишли на Голи оток, па им држава чином рехабилитације опрашта грехе. Посебна срамота је надокнада од седам стотина динара по дану проведеном на Голом отоку. Држава тако, рачунајући да осиромашени људи неће моћи да одоле понуди, покушава да смањи дуг који ће је сачекати после уласка у Европску унију, јер ће тада по европским стандардима морати да испуни обавезу према политичким затвореницима, које је власт неоправдано прогањала.

Из решења које сам добио први пут сам сазнао зашто је мој отац робијао. У последњем пасусу набројаних „недела” пише да је неутврђеног дана, јануара 1951. године, у Скопљу, на једној вечери, између осталог, изјавио да је „дуван страховито скуп и да га сада поштени људи морају остављати, а да га пуше шпекуланти и други”.

Прошло је 67 година откад је први сужањ упућен на Голи оток, а Београд нема ваљано обележје које би подсећало на голооточке жртве и сведочило о једном од најпогубнијих и најсрамнијих дела ондашње власти. Голооточана је све мање међу живима, али су живи њихови потомци, који су годинама испаштали „грехе” својих родитеља. На том обележју, ако икад буде постављено, посебно место би морале да имају супруге голооточана, које су успеле да одрже породице и поред тога што су шиканиране, убеђиване и подстрекиване од стране власти да се одрекну својих мужева. То је чинила власт која је папагајски понављала Марксове речи да је „породица основна ћелија нашег друштва”.

П. С. Урамио сам насловну страну „Политикиног” додатка о седамдесетогодишњици победе над фашизмом и ставио је на зид изнад радног стола, поред насловне стране „Политике” од 9. маја 1985, која се тамо налази већ тридесет година.