Србија и Шумадија

Најава филма „Кнежевина Србија”, на Првом програму РТС-а, у производњи Кошутњак филма и у сарадњи са министарствима просвете и културе, наговештавала је да ћемо се, у сусрет Сретењу, подсетити преломних датума и догађаја из 19. века, који могу бити поучни и данас, када је Србија на још једној историјској прекретници.

На крају овог документарно-играног филмског записа, у коме има и сјајних секвенци, остала је мучнина због сазнања да и један уметнички и образовни програм националне телевизије идентификује Србију са Београдом, поједине историјске чињенице прећуткује, а друге фалсификује.

Историјска је чињеница да је прва престоница савремене Србије – Крагујевац и да је читав период своје прве владавине кнез Милош Обреновић столовао у њему, те је ту практично донео све значајне одлуке за освајање слободе, стварање државе и установљење државних, просветних и културних институција. У срцу државе кнез је изградио дворски комплекс, који су чинила три конака и црква. У Крагујевцу су примани хатишерифи и берати, често изнуђени Милошевом дипломатијом, лукавством и подмићивањем турских званичника, чиме је отимано парче по парче аутономије, уз очување биолошке супстанце народа. Ту је формиран први суд, основана прва Гимназија, установљен Лицеј, огласила се Књажеско-србска банда, утемељено прво српско позориште – Књажеско-србски театар. У престоном граду је заседала Народна скупштина, на којој је усвојен и Сретењски устав, један од најмодернијих тога доба у Европи. Тај догађај је, уз покретање Првог српског устанка у Орашцу, уграђен и у Дан државности Србије. Ту су покренуте „Новине србске”, Свети Сава установљен за школску славу и први пут у Гимназији и Лицеју прослављен. У Милошевој придворској цркви било је седиште митрополита Мелентија Павловића, првог Србина на челу СПЦ после укидања Пећке патријаршије 1766. године. У Крагујевцу је боравио и Вук Стефановић Караџић, започињући реформу језика, крагујевачка Типографија је штампала прве књиге. На Милошевом скромном двору је постављена и збирка минерала, заметак музејске делатности, и формирана прва галерија од дела Павла Ђурковића, Уроша Кнежевића, Јована Исаиловића.

Иако, кажу, неписмен, Милош је у Крагујевцу окупљао школоване људе, јер је знао да без просвећености и културе нема ни државе, да би потом одавде у свет слао најбоље гимназијалце и лицејце на даље школовање како би се вратили да учврсте Србију као модерну европску државу.

Знао је Милош да је за стабилност државе важно да се сви њени делови што равномерније развијају и да имају осећај бриге владара и највиших државних институција о себи, па је градио своје конаке и у Пожаревцу, Београду, Шапцу... и повремено боравио у њима, поклањајући пажњу тамошњем народу.

Када је под притиском уставобранитеља престоница пресељена у Београд, Крагујевац је остао значајан центар политичког живота Србије, скупштина је и даље заседала у овом граду, тако да је и Берлински уговор из 1878. године о стицању независности и суверенитету Србије ратификован на скупштини у Крагујевцу.

У телевизијском филму ,,Кнежевина Србија” многе од ових чињеница су прећутане, а и неке које су саопштене смештене су у други контекст.

Пише ли се овим нова историја Србије? Зашто највиши државни званичници налазе времена да на Сретење посете Марићевића јаругу, а не налазе за потребно да сврате и у Крагујевац? Зар је устаничко и бунтовничко значајније од државотворног?

Чињенице говоре да су историја и Милош Обреновић Крагујевцу доделили улогу завичаја модерне Србије. Зато Крагујевац има високу дужност чувања националног и државног идентитета, јер овде, у Шумадији, устаничко и државотворно, српско и европско егзистира у складној вези, без искључивог промишљања ,,или-или”. Ако се то из београдског ,,круга двојке” не види, страхујемо за будућност наше државе.

Што би рекао умни Милан Ђ. Милићевић, за складан и успешан развој Србије ,,неопходно је да Шумадија себе препозна у Београду, а Београд себе у Шумадији”.

новинар и публициста