Психологија тероризма

Планета којом хара тероризам све мање је подесна за живот. Тероризам називају и „петим јахачем Апокалипсе”. Древну четворку тих сабласних јахача чинили су болест, смрт, рат и глад. Ови коњаници су узрочно повезaни у један те исти ланац: болест изазива смрт, колевка смрти је рат, а рат је отац глади!

Тероризам надмашује сва четири кобна јахача људске историје: он им додаје подмуклост и изненадност удара. Под његовим шибама људи се ошамућују и обезглављени беже. Не зна се с које стране удара, ни ко удара. Сви постају бескућници, кућу, уточиште човековог родитељског срца, скривени паликућа је потпалио. У двадесетом веку створене су терористичке државе, фашистичке и нацистичке. Оне су створиле идеологију смрти која је суштина терора. Страшни су били планови тих држава о истребљењу читавих нација, о њиховом пресељавању и обездомљавању. На ужас хуманиста, те државе су побиле милионе људи.

Има ли психолошког мелема против тероризма који вреба? Има, а чудноват је. Кад су први космонаути кренули у свемир, тамо их је сачекала космичка празнина. На земљу су се враћали унезверени и шокирани. Вођа совјетског програма, академик Сједов, тражио је помоћ од психолога. Али они су применили спортско-милитарну доктрину о нужди „јачања вољног фактора” и патриотске свести. Међутим, и следећи летачи у студени свемир враћали су се с нервним сломом. Тад је Сједов довео нове психологе, дао им литературу постфројдистичке науке, дотад непреведену...

Летачи третирани мудрошћу двадесетог века, спустили су се на Земљу бодрог духа.

Њима су терапеути дали овај савет: „Кад се нађете у космосу, бићете опкољени са свих страна негостољубивим апсурдом. Држите се тада овог правила: ,Ћути и трпи, и сваког тренутка очекуј нешто још горе!”

То се показало као једини исправни утук против унезверености која те обузима кад си подвргнут шибама са свих страна из свих непознатих праваца.

Управо као космичка неизвесност која се не да контролисати дејствује на нас пети јахач апокалипсе, тероризам. Он је плод идеологије смрти, а циљ му је насилно успостављање владавине.

Њему не можемо одолети безбрижним храбрењем. Можемо му се одупрети и обезглављеном срцу наћи смирења само ако се држимо сумрачне и очајничке девизе „Ћути и трпи, и сваког тренутка очекуј нешто још горе!“

Тероризму је оружје брутална сила и претња смрћу. Нажалост, упркос човековом дару неустрашивости, показало се да цинична и зверска претња смрћу на жртве тероризма делује тако што у њима буди хипнотичку везаност за убице. То је такозвани „стокхолмски синдром”. Кад је једна терористичка група у Стокхолму похватала неке невине таоце, спасиоци су, кад су жртве ослободили, били запрепашћени. Ослобођени вишедневне претње смрћу, таоци су стали да моле оружане командосе да буду благи према њиховим отмичарима. Тражили су фер-
 -плеј, јер „то су уистину дивни људи”... Наравно, ако некоме десет дана држе цев револвера на слопоочници, тај потпада под хипнозу, и у њему се буди захвалност за сваки секунд у коме ороз није повучен.

Одиста, застрашујућа је и психологија која прати петог јахача апокалипсе.

Писац