Прво млаћење, потом лечење

Тешка недоумица, поводом лекара и осталих здравствених радника, придавити их или слушати, на коју је на страницама овог листа на овом истом месту, већ указано (14. маја. 2007), почела је да се решава у корист првог "начела", те оно од сада гласи: прво премлатити, потом се лечити.
Претучена је медицинска сестра, претучен је лекар специјалиста педијатар... И раније је, кажу, тога било, али евиденције "и о тим појавама" за сада нема те се доконијим аналитичарима препушта да размрсе шта је осим добро познатих нам брошурица Министарства здравља о (наводно безобалним) правима пацијената, још допринело свему томе?
Све опасније је данас бити лекар, све тужније је данас бити пацијент.

Почело се од репа, не од главе, и – ето последица. Ето безмало новог фронта! Будући да се из дубоке коме најзад пренуо лекарски сталеж! Затражено је да се, бар, лекарима да статус службених лица, попут, рецимо полицајаца; па, онда, тешко оном ко на њих руку дигне. Предлог је потекао из Војводине, али је до сада најснажније подржан из Секретаријата за здравство града Београда, од стране градског секретара др Снежане Стевановић.

Подршци капа доле. Залагање је и домаћинско и материнско, али је и последица тачних процена; не само стога што је Београд, по врло разноликој структури свог становишта, најугроженији од почетка, него и зато што се подршком с тако високог места ствари, ипак, окрећу у добром смеру. Што се напокон схвата, да су оправке кровова, набавке неопходних апарата, и увек болна "кадровска питања" (ко ће, где ће) у поређењу са већ насталом пошасти, за сада, мање важна.

Видеће се, међутим, ко то још схвата? Да ли је предлог, како се страхује, на дугом штапу. Најпре скупштинска процедура: увршћивање у дневни ред, па празнословља добро плаћених посланика, а уз реалну могућност да се почини катастрофална грешка, да се статус службених лица даде само лекарима и медицинском особљу запосленима у државним установама, и тако укуца (још један) подебљи клин између "приватника" и "државних".

А већ једва је прошло да их лекарске коморе не разликују. И, једва да су ућуткани они којима још увек није јасно да је лекар – лекар, ма где радио, ма где био. И, да се има понашати увек и увек као лекар, према правилима, истина још не усвојеног, етичког кодекса сопствене струке.

Што ће, између осталог рећи, нема отрцавања колега, ни пијанчења не само на радном месту, а има корисног много тога баш за ону слабију страну, за пацијента, обавештености на првом месту.

Иако у овом трену горуће питање, давање статуса службених лица лекарима оправдано је само и само као први корак у том смеру. Требало је , још одавно, дефинисати најпре лекара па пацијента; поћи од старијега према млађем, а не, како се још увек таламбаса, обрнуто. У цивилизованом свету је, "нажалост", тако. Бацити макар и кратак поглед на Закон о лекарима Краљевине Југославије, који је осим осталог, написан веома разумљиво. Јер све и да је сама та држава, што рече покојни Адолф, била трула, версајска творевина, у погледу овог закона држала је корак с великим светом. И камо лепе среће да га се не гаде савремени законотворитељи, да га, макар и из далека, у обзир узимају.

Ако не "превазиђене" његове параграфе, онда основно његово начело: да из дефинисања права и дужности и понашања лекара, проистичу безмало сва права пацијента; те нема потребе од стране потоњих да правду узимају у своје руке. А кад се обрнутим путем крене, видели смо, тад се забаса, па следи недоумица: придавити их или слушати.

И бесмислена и – смртоносна.

Но све и да се, после најхитнијег могућег поступка, усвоји већ поменути предлог војвођанских лекара и макар на папиру пружи заштита здравственим делатницима, без следствене темељне преоријентације досадашње законодавне политике у области здравства, али и буђења словесности у редовима самих лекара (пре него што их потамане); немиле појаве, којима смо сведоци протеклих дана били, само ће узети други облик и подмуклији. (Аха, видиш! Још их и бране!) И, све ће бити кратког даха.

Од главе, дакле, треба поћи, од старијега и јачега, па ка слабијем. Иако баш тај слабији насрће песницама.

Сукобе спречити законима, а не обукама у борилачкој вештини ових јачих. Јер, барем по невеликим искуствима писца ових редова, још није било да неког хитно пустише са школског часа, а по пристизању радосне вести да му се код куће – родио отац!

Професор Београдског универзитета