У име вере и политике

Верски фундаментализам се често користи за оправдавање различитих политичких идеологија. Данас више него икада раније у модерној историји. Потпуно су оповргнуте тезе бројних научника с краја осамдесетих и почетка деведесетих година 20. века да ће се утицај религије на политику смањивати, чак и потпуно нестати.
Догодило се управо супротно. Утицај религије на политику свакодневно расте, а данас има и мишљења да ће 21. век бити обележен бројним верским сукобима и тензијама, локалним и регионалним.
Док савремени џихадисти одбацују сва традиционална исламска ограничења о рату и заговарају масовне самоубилачке нападе и против цивилног становништва, неки кругови у западном свету заговарају тзв. превентивни рат оденут у рухо "праведног рата". Често се превиђа да западни политичари често користе Бога да оправдају своју политику, посебно робуснији наступ у свету.

Ипак, нема примера у историји да су доктрине "праведног рата" и "светог рата", које постоје од самих почетака људске историје, утицале на елиминисање рата као средства политике (и вере) или да су, евентуално, учиниле рат хуманијим.

Током векова велике религије су често биле коришћене као примарни основ за обезбеђивање "сарадње" становништва са државним властима. Историјски гледано, секуларни национализам је подрио универзалистичке претензије религије (као и тзв. универзалне државе) и утицао на повезивање вере са државом.

Када је реч о великим светским религијама, историјски изазови са којим су се оне суочавале били су увек повезани са њиховом инструментализацијом у процесима стварања нових држава или националистичким злоупотребама.

Али, савремени либерализам је највише утицао на секуларизацију и религије и државе. У име толеранције и плурализма, либерализам је "гурнуо" религију у приватну сферу. Остављајући, тако, јавни домен без чврстих моралних уверења, либерализам је утицао на атомизацију друштва и на препуштање културном релативизму.

Јер, нема више ни утицаја државе, нема ни адекватног утицаја грађанског друштва, који би могли да делују као баријера против фанатизма, који би могли да утичу на подстицање верске умерености.

Либералистичким потискивањем религије у сферу приватног, дошло је – парадоксално – до јачања верског фундаментализма. Чини се као да је то незаустављив процес и као да се односи на све религије у свету. У глобализованом свету нема више ниједне религије имуне на вирус фундаментализма.  

Чињеница да утицај верског фактора на политику расте није, међутим, универзално призната. Негирање тврдњи да расте утицај религије на политику представља, такође, и политички и религијски став.

Однос религије и политике има своје историјске и савремене димензије, чије познавање захтева озбиљан и темељан приступ.

Урушавање традиционалних религија и немилосрдно ширење тржишне демократије широм света без узимања у обзир конкретних историјских околности (као, на пример, у Ираку) прети да подрије саме темеље савремене цивилизације.

Не сме се заборавити да су све велике религије саме по себи трансисторијске категорије, исто као што су и транснационалне и транскултурне категорије. Управо због тога оне могу да донесу велика историјска "изненађења", што се уосталом у прошлости често догађало.

Када је реч о нашој земљи, која је мултиконфесионална и у којој су све видљивији нови облици испољавања религијског идентитета (увек повезани са "неком" политиком), мора бити поздрављено стварање таквих институција и удружења, као што је, на пример, Центар за проучавање религије и верску толеранцију из Београда, чији је циљ научно утемељено проучавање односа религије и политике.

То је једини начин за боље схватање многих проблема са којима се суочавамо и ми сами и читав свет, као и за разумевање овог нераскидивог "загрљаја" религије и политике током читаве људске историје.

Оливер Потежица,
професионални дипломата,
стручњак за ислам