Само још да научи да свира клавир

Радослава – Радета Марјановића смо посетили у његовој другој кући у Позоришту на Теразијама. Глумац за кога је неко рекао да „тихо и ненаметљиво уме да испуни сцену и публици буде довољан на њој” испричао нам је зашто се и после десет година за његове кабарее тражи карта више. Сазнали смо и ко су биле његове васпитачице, а ко „мала из првог реда”, као и то како је „фуруном хлеба” правдао кашњење на представу...

Раде Марјановић је рођен 13. јуна 1950, игром случаја у Краљеву, иако су му родитељи живели у Крагујевцу.

– Мајка Манасија се ненадано породила у свом родном граду док је била у посети код  фамилије – прича наш саговорник, уз њему својствену дозу хумора, додајући да је, упркос податку из матичне књиге рођених, Крагујевчанин и с поносом истиче да је у граду на Лепеници провео детињство и младост и чак се, вероватно једини, давио у плиткој реци.

– Имао сам пет година. Играо сам са децом лопте, упао у реку и одмах се ухватио за неко корење. Чврсто сам се држао и заборавио да дигнем главу. Све док ме нису ишчупали, са све кореном – препричава догодовштину.

Грицкање живота

Свог најранијег детињства сећа се с осмехом на лицу, срећан и задовољан што је успео да оствари већину својих животних снова.

– Мој отац Миле Марјановић био је сјајан музичар и свирао је хармонику. Имао је свој оркестар са седам-осам чланова. Свирали су све врсте музике, од џеза до озбиљне. Док нисам пошао у школу, време сам углавном проводио са мајком, путујући по местима у којима је тата наступао. Растао сам по ресторанима и хотелима. Моје васпитачице су биле певачице, уместо да се играм у забавишту, ја сам седео у њиховом крилу – с осмехом наглашава уметник, тумачећи тиме и своју љубав према музици:

– Из детињства и младости црпи се енергија за цео живот, па и за уметност којој сам посвећен. А моја младост је у знаку Дома омладине у Крагујевцу. Рано смо почели да се бавимо позориштем захваљујући директору Мирку Ђоковићу, који је у великој мери успевао да омладину, склону било ком виду уметности, повуче са улице. Знао је да нам каже: „Децо, немојте тако да трошите живот, грицкајте га полако. Грицкајте живот.” Што сам старији, све ми је дража ова мудрост – признаје Раде.

Будући глумац је још као основац почео да наступа на сцени Крагујевачког позоришта. Пожар почетком 1969. године онемогућио је рад у самом позоришту, али је зато интензивирао на сценама у другим местима, турнејама по целој бившој Југославији.

– Први разред гимназије и шест месеци одем на турнеју... Можете мислити мене у то доба са 15 година, срећем се са дивним људима. Дочекују нас у препуним салама. То је мени одредило пут... Доживео сам невероватне тренутке да су ми и до дана данашњег остали као јака експресија. Крагујевачко позориште је прво које је ушло у Чехословачку 1969. године. Био сам опчињен пажњом с којом су нас примили и као уметнике али и као земљу која се одупрла притиску Стаљина да уђемо у новостворени источни блок. Наступали смо у девет градова и свуда дочекани са овацијама – не заборавља.

Са 17 година се појавио на вратима данашњег Факултета драмских уметности у Београду.

– Припремајући се за пријемни на Позоришној академији, слушао сам на радију вече поезије и снимио неку песму од три строфе. Баш ми је одговарала, мада нисам знао аутора. На пријемном излази девојка испред мене. Плаче. Шта је било? Нису јој дали ни да наступи јер није знала аутора рецитала. Ја долазим следећи. Улазим сав у шоку. Питају ме шта сам спремио. Не премишљајући се, кажем рецитација „Станица” Слободана Миленковића (мој пријатељ ауто-механичар, никакве везе са поезијом није имао). Храброст и довитљивост су ме сачували да будем примљен. Признао сам све тек на трећој години и збијао шале са професорима – додаје.

– Имао сам среће да студирам са малом групом људи. Нас десеторо на класи Миње Дедића и још петнаест професора, што сматрам великом привилегијом јер смо били као породица. По цео дан на академији, где смо радили, учили и дружили се. Тај приступ школовању олакшао ми је одлазак од куће. На класи је било више студената који су дошли из провинције. Били смо окренути једни другима. Дружили смо се и живели заједно. Прве године у студентском дому, а већ следеће, екипа са класе, нас четворица, сада нажалост покојни Данило Лазовић, Ирфан Менсур и Зинајид Мики Мемишевић, који сада живи са породицом у Канади, изнајмили смо кућицу код Шећеране са чесмом у дворишту поред кафане „Уна”. Био је то баш студентски смештај. Проводили смо по цео дан на академији, тако да смо долазили само да преспавамо. И дан-данас када осетим мирис шећеране, сетим се тог времена – прича наш саговорник.

Цела Радетова класа се сећа и наранџастог „фиће”, можда и зато што су скоро сви могли да стану у њега. „Заставин” аутомобил је Раде добио од родитеља када је био на трећој години академије.

– Нисте, као сад, могли да бирате које би ви боје ауто, већ које године вам која западне. Данило Лазовић није хтео да уђе у наранџасти све док га нисам опоменуо да улази или иде пешке. Мој „фића” је био једини ауто на класи. Мислим да је то био највоженији „фића” на свету. Возио сам га Кнез Михаиловом, тада се још возило том улицом, и са прозора академије меркао да ми га неко не узме. Ауто је био регистрован за петоро, али се често дешавало да нас унутра буде и по седморо-осморо. Катастрофа како смо седели. Какво везивање, вириле су нам ноге, главе кроз прозор... Срећом контрола није била као сада. Да бих могао да га возим и одржавам, почео сам и да радим – присећа се Раде својих студентских дана.

После „фиће”, аутомобили су се смењивали, њега је имао најдуже, десетак година:

– Нисам хтео да га дајем даље никоме, заслужио је да остане у дворишту. Сада возим „пунта”. Битно ми је само да могу што лакше да га паркирам.

Јесте Раде одрастао поред Лепенице, али се у Саву заљубио на први поглед и та љубав траје од оног дана када још као студент отишао на сплав код колеге Болета Стошића.

– Одмах сам те године, пред крај студија, и ја купио сплав и ево 40 година сам на Ади, један од најстаријих сплавара. То је моја велика оаза. У односу на викендицу, која је велика жртва, сплав је комоција. Око њега нема пуно посла, не мора да се коси трава, орезује воће... Може само да се закуца нека даска, да се обезбеди да буде чврст и то је све... – описује.

Црнка из првог реда

Након завршене академије, почео је да игра у Атељеу 212, касније је био члан Народног позоришта, позоришта на Крсту… Тајанствен осмех на лицу уметника. Шта се десило у Београдском драмском позоришту?

– Играо сам у представи. Нисам гледао у публику, није било у опису радног места. Међутим, десило се да сам у једном тренутку угледао малу згодну црнку у првом реду и после тога сам, како она воли да каже, ушао у њен живот – евоцира драге успомене. – На сцени је био са мном и Бранимир Зоговић. Коментарисао сам: „Види како је згодна”, а он је рекао да му је то другарица. После представе смо се упознали и, ето, од тад је прошло 38 година.

Пуних 12 година је у дому Марјановића свој кутак имао и вучјак Цезар.

– Тешко бисмо се поново одлучили за љубимца, а опет имамо доста пријатеља који нам уваљују с времена на време њихове да их припазимо... – слеже раменима.

Враћамо се Позоришту на Теразијама.

– Ту сам се на крају скрасио. Свидео ми се тај силни свет: хор, оркестар, балет. Ври као у кошници. Одиграли смо велики број представа, сјајан репертоар, проводили по 12 сати дневно на послу – описује своје обавезе.

Када је током деведесетих година схватио да је у току једног месеца одиграо чак тридесет две представе, одлучио је да се бави и другим бизнисом.

– Схватио сам да превише радим, превише ме има, а од тога нема неке вајде, имате исте паре. Решио сам да у кући својих родитеља направим пекару. У Крагујевцу до тада није било приватне пекаре. Нисам имао појма о томе, али ме је мој пријатељ пекар саветовао шта треба да се ради, тако да је после три месеца била отворена. И радила је одлично, зато што је била прва. Врућ хлеб су људи у колони чекали. После сам отворио још једну... Док није дошло време када је услов за бизнис био да се уђе у партију. После пет година сам се вратио својој професији. Пекара је трајала још десет година, а ја сам одужио обавезу према народу, дао сам му „хлеба и игара” – шеретски ће пекар, с обзиром на то да је морао да полаже испит и да научи да меси...

Откуд сте знали

Учествовао је у телевизијским шоу-програмима и домаћим серијама које се често репризирају. Бавећи се готово четрдесет година свим позоришним жанровима, од драмског до музичког репертоара и одигравши велики број различитих улога, јавила се потреба да своје умеће и глумачко искуство преточи у кабаре.

– Идеја о његовом настанку потекла је захваљујући песми „Због тебе мој кафањеро”, чији је аутор покојни Гале Јанковић, који је био мој велики пријатељ. Мото целог мог живота нашао сам у Галетовом стиху: „Мислим да сам успео да помирим у себи рокерско срце и тамбурашку душу.” Човек са таквим духом ретко се среће на овим просторима – каже Марјановић и додаје да „Боемско вече” посвећује њему. Његова композиција, којом представа и почиње и завршава се, јесте и лајтмотив овог кабареа. Садржај чине и многобројне нумере ексјугословенских извођача, али и стихови и приче Дучића, Вита Николића, Либера Марконија, Бране Петровића, Зуке Џумхура и многих других наших писаца, разних ноћобдија и боема. Сви су они, својим начином живота, а поготову делима, одавно ушли у легенду, сматра Раде Марјановић, који је пре десет година одлучио да направи кабаре „Добра стара времена”, који је имао и своје 300 извођење.

– Већи део живота сам провео у земљи које више нема. Отуда и текст за који ме после представе питају: „Откуд сте знали? Ми смо баш све тако доживели.” Многе приче, разних писаца, публика препознаје као лични доживљај и ја их стално мењам. Зато представа никада није иста. Кабаре „Нова добра стара времена” и после осам година се игра на „карту више” не само овде него и на бројним сценама у земљи и иностранству.

Преседан у раду његовог кабареа јесте и учешће легендарне Лоле Новаковић, која се пре петнаест година повукла са сцене.

– Кроз кабаре су прошли моји бројни пријатељи и колеге, Тања Бошковић, Даница Максимовић, Љиљана Степановић, Снежана Савић, Злата Нуманагић... Не стављам пријатељство ван професије, већ успевам да га уклопим – закључује Раде, који не престаје да „грицка” живот, успевајући да задовољи своју потребу за радом, решен да кад-тад научи да свира клавир, свој неостварени сан. Чини му се да овај инструмент помаже човеку да најлакше искаже емоције. Има времена, тек му је шездесет пета...

------------------------------------------------------------------

Неки то воле вруће

Бравурозну каријеру градио је студиозно, прво у позоришту, а касније и на телевизији. Остварио се у серијама „Димитрије Туцовић”, „Забрањена љубав”, „Стижу долари”, „Метла без дршке”, „Бела лађа”, као и у позоришним представама „Неки то воле вруће”, „Љубавно писмо”, „Цигани лете у небо”, „Пољуби ме, Кејт”...

------------------------------------------------------------------

Рецепт за брак не постоји

Супруга Божана је педагог, завршила је психологију и филозофију.

– Ако човек нема заједничке спреге са партнером, нема ни срећног живота – каже глумац, који не зна рецепт за срећну љубав, али је сигуран да оба партнера морају да буду у потпуности остварена.

– Ако неко од супружника не уме да се бави собом, неће му помоћи ни брачни друг – прича уметник, који важи за човека ведрог духа, увек спремног за пријатно дружење уз музику и драге пријатеље.