Сви гледају – осим мене

Од почетка 2015. године готово 870 милиона људи је гледало порнографију на интернету, од тога сваки пети – преко свог мобилног телефона. То каже статистика, баш као и да свака четврта претрага на глобалној мрежи води ка видео-клиповима са блажим облицима насиља, као што су шамарање или анални секс (80 одсто). Тако је у свету, тако је и у Србији.

Оно што се некада радило тајно, чега се већина стидела, плашећи се породичне срамоте или чак јавне осуде, и што је чак било и законски кажњиво, од почетка новог миленијума је постало прихваћено, уобичајено, чак у неким круговима и пожељно. Порнографија је, захваљујући интернету, освојила свет. Увукла се у приватне животе и медије, постала део „забаве”. Међу зависницима су мушкарци, жене, па и малолетници скривени иза анонимности, удобности и безбедности с оне стране екрана. Романтика, агресија, педофилија, перверзије – све је то дозвољено у виртуелном свету, проблем, међутим, настаје кад он почне да се прелива у стварност.

Ко су ти људи који су туђу интиму учинили својом и како се то одразило на њихову свакодневицу, посао, односе са другим особама? Милици Вучуровић је било потребно пет година, 400 сајтова, 6.000 тагова и неколико десетина хиљада прегледаних видео-клипова и ишчитаних коментара на њих да би на то добила одговор, који је представила кроз докторску дисертацију „Категоризација порнографских видео-исечака на интернету: когнитивноантрополошки приступ”. Рад је одбранила 2013. године на Филозофском факултетуУниверзитета у Београду, а лане је објавила и књигу „Порнографија: од пећине до сајбер-простора”, где се, како каже, потрудила да на јасан, популаран начин представи своје истраживање и објасни светска и сопствена истраживања из ове области.

Милица Вучуровић ради на Одељењу за научноистраживачки рад, едукацију и публицистику Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут” и тренутно је у процедури добијања звања научног сарадника.

– Годинама разговарам са корисницима порнографије. Особе које то крију је одлично имитирао Зоран Кесић у једној својој емисији на телевизији Б92 фразом „Сви гледају – добро, не ја”. Пријатељски настројени ће да траже подршку за свој сексуални афинитет, аагресивни ће имати сличну матрицу, али испољену кроз борбу – каже др Милица Вучуровић. У разговору за „Магазин” она примећује да је локална јавност зрелије прихватила истраживања порнографије негоамеричка и енглеска, где новинари ретко питају за мишљење истраживаче, којих је и тамо веома мало, а углавном ископирају (ауто)стереотипне податке са самих порнографских сајтова или из интервјуа порно-звезда.

1. Шта је једног научникамогло да подстакне да свој докторски рад посвети оваквој теми?

На првом месту борба против педофилије и осталих сексуалних деликата, али и угроженост породице као основне ћелије здравог друштва. Са друге стране, настојала сам да у науци и јавности макар донекле смањим парадокс „несвакидашњости” изучавања нечега чему је посвећена свака четврта претрага на интернету! Да не заборавимо и незанемарљив део „забавног” медијског програма…

2. Како су на рад реаговале колеге с факултета, породица и пријатељи, јавност?

Мислим да сам имала већу част и срећу што ми је ментор био професор др Бојан Жикић, шеф катедре за етнологију и антропологију, угледни когнитивни антрополог и непристрасан научник који савршено разуме и истражује савремене појаве, него што је избор теме управо и тражио таквог ментора. Имала сам и безрезервну подршку и помоћ породице. Тата је лекар, мама правник, стриц је био књижевник, а деда лингвиста,дакле наука нам је у крви, и нема те области коју бисмо сматрали „недостојном” изучавања. Након одбране дисертације најчешћи коментар пријатеља и познаника био је да је добро што се коначно неко тиме позабавио, јер је утицај порнографије на свакодневицу више него очигледан.

3. Да ли су се јављали и они људи који су били предмет истраживања?

Најповољнији коментари су они који воде конструктивним разговорима и разумевању. Парафразирани негативан коментар би отприлике гласио: „Све што је навела је нетачно, ја знам шта је тачно. Њој је требало пет година за 400 сајтова, ја толико погледам за једандан. Зато нам је земља ту где јесте, јер ко све данас код нас не докторира на којекаквим глупостима. Порнографија је једноставнаствар, нема шта о томе да се да се говори – служи да је људи гледају и уживају у ономе што воле. Треба бити толерантан јер је све легитимно док год сви учесници пристају.” Замка оваквог исказа је што особе захтевају да им се призна „нормалност” личног сексуалног афинитета и мишљења, а потпуно затварају простор за дискусију, то јест антрополошки домен пребацују у политички, а истраживање феномена понашања тумаче као напад. Из страха, претпостављам.

4. Који су најважнији закључци до којих сте дошли?

Успела сам, и то прва у свету, да утврдим какви се културни, социјални модели и мисли крију иза категорија и коментара на порнографским сајтовима, пошто сам претпостављала да су поменути когнитивни обрасци нецензурисано огледало сајбер-културе, али и савременог друштва. Утврдила сам да је за већину заједнички именитељ нека врста насиља. Захваљујући убрзању интернет веза последњих година, исечци могу да се гледају директно преко рачунара и мобилног телефона, уместо да се „довлаче” са интернета и компромитују корисника пред укућанима, тако да је корисник истовремено и охрабрен и може да за исто време погледа више исечака него раније. Повећао се и број посредничких сајтова са препорученим листама видео-исечака. Целокупан темпо живота се убрзао, корисник нестрпљиво прескаче снимак „приче”, па се трендови мењају у корист скраћене садржајности и трајања снимка, инстант приказа сексуалног чина, погледа из првог лица, наводне веродостојности, популарности грубости, насиља, аналног секса, крупног кадра ејакулације...

5. Како сте бирали и категоризовали сајтове – према садржају, учесталости прегледа, броју коментара?

Определила сам се да покријем опште сајтове и већину специфичних,као што је, на пример, сајт са искључиво анимираном порнографијом. Већина сајтова има сличан списак понуђених категорија којима корисници обележавају видео-исечке, а категорије и коментари су били најбитнија грађа истраживања. Пратила сам ко гледа и како коментарише порно-садржаје, бележила број лајкова и прегледа, анализирала коментаре и категорије.

6. Ко су најчешћи посетиоци порно-сајтова?

Због анонимности интернета није било могуће да се утврде социо-демографске карактеристике корисника. Честа је пракса да се навиртуелном терену узорак посматра квалитативно и хомогено. Уколико би ово истраживање добило заслужена крила, па се омогућио и приступ ИП адресама и сарадњи са агенцијама које прате кретања на интернету, могло би се евентуално доћи до реалних демографских података, па би се томе веома обрадовали социолози, политиколози и маркетинг аналитичари.

Физички профил одговара „првом комшији”. Виртуелни профил ме је изненадио. На интернету се мало разликују коментари мушкараца и жена, чак ако се узме у обзир да многи мушки корисници правеженски профил и обрнуто. И једни и други ће, рецимо, да похвале физички изглед мушког учесника и да изразе жељу да заједно са њим сексуално„деле” женског учесника. Наравно, у афинитетима се разликују: женеуглавном гледају анимирану или геј порнографију, у којој учесници личе на андрогине моделе или стрипске суперхероје, укатегоријама„романтични секс”, „обучене жене, голи мушкарци”.

7. Какве су последице зависности од порно-сајтова на свакодневни живот?

Резултати истраживања о утицају порнографије на свакодневни живот показали су да ова врста зависности доводи до лошег мишљења о себи, смањеног пословног учинка, подржавања промискуитета, објективизацији особа (који се доживљавају као предмет, а не као живо људско биће), маргинализацији породице и брака. Ово је израженије код оних са мањком образовања. Кад се узме у обзир да генерације одрастају на тим садржајимаи пубертет и адолесценцију пролазе под њиховим утицајем, онда не изненађује што, на пример, има ставова да је и „педофилија прихватљива, под условом да је свим учесницима то пријатно”. Иако је поменути случај екстремни пример, у данашњем друштву су постале потпуно прихватљиве сцене силовања деце у јапанској анимираној порнографији (такозвани хентаи)!

Не само сексуални већ и расистички, етнички и многи други стереотипи и предрасуде и даље постоје у порнографији, умножавају се и помажу корисницима да их прихвате, наводно добивши „црно на бело” потврду стереотипа у самим садржајима.

Сексуално „образовање” преко порнографије доводи и до нереалних очекивања од партнера, зато што је већина сексуалних техника подређена камери и кадру, а не удобности и реалности.

8. Која врста порно-садржаја се највише тражи и зашто?

Анални секс. Фасцинација задњицом, телесним отворима, течностима, грубостима, прљавштином, насиљем – али искључиво у зони комфора насилника – доминацијом, објективизацијом и латентним хомосексуализмом. Један од разлога таквог тренда је вероватно последица система потрошачког друштва, које тражи понашање Фројдовог аналног типа личности, а медијски представља вредности и симболе моћи које одговарају фалусном типу. Когнитивно-схематски, анални секс се налази на раскршћу између тврдог и грубог односа, спектакуларног и реалног, хомосексуалног и хетеросексуалног, и као такав одговара ритуалу иницијације и даје потврду професионалности, привржености и одлучности глумца у очима публике. Отуд толико овација када порно-звезда сними свој први снимак аналног секса. Узгред, учесници у овој врсти порнографије добијају четири пута веће хонораре. Запазила сам и да је категорија „војска” тачка пресека свих најгледанијих порно-садржаја, јер сажима доминацију, униформе, понижавање, насиље и моћ над животом и смрти.

9. Да ли, по вашем сазнању, друштво посвећује довољно пажње интернет порнографији? Да ли би у овој области требало да постоји већа контрола садржаја?

За неконзументе и тајне конзументе порнографија је је предалека и непријатна прича, а за редовне посетиоце таквих сајтова превише блиска прича о којој нема шта да се више каже. Кад се све сабере, зато се о томе у јавности и не прича. И док је свет ћутао (осим расправа о томе како да се цензурише и блокира порнографија на интернету) прошле су 22 године. Цела генерација деце је одрасла уз интернет и порнографију као појединачно најзаступљенију појаву, удаљену „на клик миша” и лаж да имају више од 18 година.

Мислим да је немогуће да се на било који начин знатно ограничи интернет порнографија. Превенција штетних ефеката може се постићи разумевањем феномена, класификацијом садржаја и разбијањем предрасуда, попут оних о жртвама силовања и насиља. И, наравно, увести у школе сексуално образовање. Обавезно!

10. Хоћете ли ћете наставити рад на овој теми?

Човек данас има мало времена да размишља, сем тога подстакнут је на више начина да то и не чини, а порнографија му у томе свакако помаже, „померајући границе” уз насилне садржаје и недостатак било ког облика саосећања, слично смеху на јавним егзекуцијама и изливима беса по интернет форумима. Сумња се да је аутентично било шта што је на интернету, отуд апсурд појма „виртуелна реалност”. То се „прелива” у свакодневни живот и води до помаме за ријалити програмима и сличној забави, која по (еротској) експлицитности све мање каска за интернетом. За научнике то отвара нови простор истраживања, тако ни мој рад не престаје. Планирам да те нове налазе објавим у неколико иностраних часописа.

----------------------------------------------------------

Законске препреке

– За истраживање сам добила „зелено светло” од полиције и имала сам фантастичан почетак сарадње са Полицијском академијом, али је на крају део који се тиче илегалних садржаја, пре свега мислим на педофилију, сведен на минимум, јер би настао „административни пакао” приликом класификације саме дисертације. Сем тога, гледање кривичног дела такође је кривично дело, те би за само гледање спорних садржаја било потребно много дозвола, ако би икако то и било могуће. Многи истраживачи у Србији који се баве мултидисциплинарним областима наилазе на сличне проблеме приступности материјала,новчане подршке и разних дозвола – каже др Милица Вучуровић.