Победили смо вуду проклетство

Из централне београдске улице пролаз води до оронуле зграде у којој је смештена једна од популарних „соба за бекство”. Ове играонице за одрасле већ неко време забављају Новосађане, Београђане и бројне туристе. „Политика” је раније писала о тренду који нам је дошао из Будимпеште, али када су нас позвали да лично испробамо бежање из закључане собе, основно предзнање није било од веће користи.

Са степеништа смо ушли право у замрачену просторију без прозора чија је атмосфераa одмах натерала једног члана наше екипе да одустане, јер се плашио да неће моћи да издржи у скученом и загушљивом простору цео сат.

Остало четворо није поколебало оно што је стајало на столу, пошто смо на основу штурог описа са сајта знали да ћемо да растерујемо неко вуду проклетство. Очекивали смо, додуше, домаћина који би нас упутио шта треба да радимо, али ништа од тога, јер је управо то идеја –  да се право са улице ушета у измаштану реалност.

Када затворите врата за собом, мораћете да се помучите да пронађете излаз, тестирајући способност логичког расуђивања и тимског рада. На папиру је кратак опис задатка (за странце на енглеском) који мора да се реши пре него што сат откуца 60 минута.

Унутра је много катанаца са шифрама и кључева који неће сви бити потребни. Да не бисмо кварили забаву онима који ће пожелети да се опробају баш у овој мозгалици, нећемо откривати детаље. Ипак, постоје нека општа правила за игру која је пре десетак година „сишла” с компјутерског екрана у Азији и раширила се по свету.

У задатку може да учествује између двоје и петоро људи. Адреналин је све време на високом нивоу, а концентрација у успонима и падовима, па ће неки чланови екипе заблистати у једним задацима, а остали у другим.

Старосне границе нису дефинисане. Из нашег искуства, деца старија од 10 година могу да буду од користи за тим. Занимљиво је да се мрака и чудних звукова овде нису плашили они који не могу да издрже ни десет секунди хорор филма.

Власник, који нас је све време гледао и слушао из суседне просторије, каже да до сада нису имали искуства да се неко уплашио усред игре и хтео да изађе. Једна жена је мислила да је клаустрофобична, али је ипак ушла и издржала до краја. Члан наше екипе који је одлучио да нас гледа преко камере, уместо да учествује, признао је после да се покајао.

Пасионирани љубитељи ових соба не воле да траже помоћ „великог брата” (власник се обраћа компјутерски модификованим гласом, као у популарном ријалитију) јер им то на неки начин умањује успех. Ми је нисмо тражили, али нам је нуђена сваки пут кад смо сувише залутали у погрешном правцу.

„Жао ми је кад видим да људи губе време и да можда неће стићи да се суоче са свим изазовима које смо припремили. Неки и одбију помоћ, али без наших смерница само би 20 одсто учесника успело да реши задатак”, рекао је за наш лист Северин Јоловић, један од власника „Ескејп маније”.

Нама су прогледали кроз прсте пет минута да бисмо видели како све изгледа до краја и, неким чудом, баш толико нам је било потребно да откључамо врата. У регуларним условима учесници после 60 минута добију обавештење да је игра готова, а врата се отварају са спољашње стране. Задовољство је, наравно, много веће кад се загонетка реши, него кад организатор мора да откључа врата.

„Вуду приче”, унапређена верзија франшизе из Будимпеште, оцењене су као средње тешка игра на сајту „Трип адвајзора”. Сат времена кошта 4.000 динара за екипу.

Ако се неко „зарази” закључаним собама, добра вест је да их у Београду и Новом Саду има још. Када се и оне „потроше”, релативно близу је Будимпешта, незванична светска престоница соба за бекство, где их има преко 200.