Pobedili smo vudu prokletstvo

Iz centralne beogradske ulice prolaz vodi do oronule zgrade u kojoj je smeštena jedna od popularnih „soba za bekstvo”. Ove igraonice za odrasle već neko vreme zabavljaju Novosađane, Beograđane i brojne turiste. „Politika” je ranije pisala o trendu koji nam je došao iz Budimpešte, ali kada su nas pozvali da lično isprobamo bežanje iz zaključane sobe, osnovno predznanje nije bilo od veće koristi.

Sa stepeništa smo ušli pravo u zamračenu prostoriju bez prozora čija je atmosferaa odmah naterala jednog člana naše ekipe da odustane, jer se plašio da neće moći da izdrži u skučenom i zagušljivom prostoru ceo sat.

Ostalo četvoro nije pokolebalo ono što je stajalo na stolu, pošto smo na osnovu šturog opisa sa sajta znali da ćemo da rasterujemo neko vudu prokletstvo. Očekivali smo, doduše, domaćina koji bi nas uputio šta treba da radimo, ali ništa od toga, jer je upravo to ideja –  da se pravo sa ulice ušeta u izmaštanu realnost.

Kada zatvorite vrata za sobom, moraćete da se pomučite da pronađete izlaz, testirajući sposobnost logičkog rasuđivanja i timskog rada. Na papiru je kratak opis zadatka (za strance na engleskom) koji mora da se reši pre nego što sat otkuca 60 minuta.

Unutra je mnogo katanaca sa šiframa i ključeva koji neće svi biti potrebni. Da ne bismo kvarili zabavu onima koji će poželeti da se oprobaju baš u ovoj mozgalici, nećemo otkrivati detalje. Ipak, postoje neka opšta pravila za igru koja je pre desetak godina „sišla” s kompjuterskog ekrana u Aziji i raširila se po svetu.

U zadatku može da učestvuje između dvoje i petoro ljudi. Adrenalin je sve vreme na visokom nivou, a koncentracija u usponima i padovima, pa će neki članovi ekipe zablistati u jednim zadacima, a ostali u drugim.

Starosne granice nisu definisane. Iz našeg iskustva, deca starija od 10 godina mogu da budu od koristi za tim. Zanimljivo je da se mraka i čudnih zvukova ovde nisu plašili oni koji ne mogu da izdrže ni deset sekundi horor filma.

Vlasnik, koji nas je sve vreme gledao i slušao iz susedne prostorije, kaže da do sada nisu imali iskustva da se neko uplašio usred igre i hteo da izađe. Jedna žena je mislila da je klaustrofobična, ali je ipak ušla i izdržala do kraja. Član naše ekipe koji je odlučio da nas gleda preko kamere, umesto da učestvuje, priznao je posle da se pokajao.

Pasionirani ljubitelji ovih soba ne vole da traže pomoć „velikog brata” (vlasnik se obraća kompjuterski modifikovanim glasom, kao u popularnom rijalitiju) jer im to na neki način umanjuje uspeh. Mi je nismo tražili, ali nam je nuđena svaki put kad smo suviše zalutali u pogrešnom pravcu.

„Žao mi je kad vidim da ljudi gube vreme i da možda neće stići da se suoče sa svim izazovima koje smo pripremili. Neki i odbiju pomoć, ali bez naših smernica samo bi 20 odsto učesnika uspelo da reši zadatak”, rekao je za naš list Severin Jolović, jedan od vlasnika „Eskejp manije”.

Nama su progledali kroz prste pet minuta da bismo videli kako sve izgleda do kraja i, nekim čudom, baš toliko nam je bilo potrebno da otključamo vrata. U regularnim uslovima učesnici posle 60 minuta dobiju obaveštenje da je igra gotova, a vrata se otvaraju sa spoljašnje strane. Zadovoljstvo je, naravno, mnogo veće kad se zagonetka reši, nego kad organizator mora da otključa vrata.

„Vudu priče”, unapređena verzija franšize iz Budimpešte, ocenjene su kao srednje teška igra na sajtu „Trip advajzora”. Sat vremena košta 4.000 dinara za ekipu.

Ako se neko „zarazi” zaključanim sobama, dobra vest je da ih u Beogradu i Novom Sadu ima još. Kada se i one „potroše”, relativno blizu je Budimpešta, nezvanična svetska prestonica soba za bekstvo, gde ih ima preko 200.