Скупштинско инаћење

Најважнија вест са седница скупштинског одбора за културу и информисање најчешће није о чему се расправљало и шта је закључено, већ да ли је она одржана и, ако јесте, у каквој атмосфери. Разлог томе је „рат” напредњака и Весне Марјановић (ДС), који траје од његовог конституисања, а судећи по изјавама, ратоваће се и даље.

Последњи окршај зараћених страна сломио се преко леђа Родољуба Шабића, повереника за слободан приступ информацијама од јавног значаја и заштиту података о личности, чији је извештај усвојен тек из другог пута, иако су се сви сложили да је добар. Напредњаци и Марјановићева нису, међутим, могли да се сложе ко и када треба предложи закључке, па су напредњаци отишли са седнице. Без њих није било кворума, па је извештај морао да сачека наредну седницу да буде усвојен.

Ко је крив што многе важне теме остају у сенци међустраначког обрачуна и што се они који подносе извештај овом телу или долазе по позиву да изнесу своје мишљење о нечему осећају као да су у унакрсној ватри на неком стварном ратишту? Весна Марјановић за то оптужује напредњаке, који „хоће да дисциплинују опозицију”, и сваки пут понавља да је, по пословнику, у њеној надлежности да заказује седнице и предлаже дневни ред. Владимир Ђукановић (СНС), међутим, оптужује Марјановићеву да злоупотребљава скупштински одбор, да заказује седнице и предлаже дневни ред не консултујући се ни са ким.

Марјановићева се на седници коју су напредњаци напустили извињавала Шабићу, наводећи како се баш свако ко дође ту „осећа лоше због оваквог понашања”. Коалициони партнери напредњака нису се, међутим, сложили с њом. Александар Југовић (СПО) рекао је да и она доприноси да се гости осећају лоше, јер неће ни о чему да се консултује са парламентарном већином. Одговорила му је да, по пословнику, нема обавезу да се са било ким консултује, а кад јој је Љиљана Несторовић (СДПС) рекла да би „примена принципа добре воље решила проблем функционисања одбора”, Марјановићева је казала: „Не разумем. Шта је то принцип добре воље?”

Марјановићева је потпуно у праву. Она, као председница одбора, заиста нема обавезу да се консултује са било ким. Али, да би седница одбора била одржана и донети закључци, мора имати кворум, то јест неопходно је присуство најмање девет од 17 чланова. Опозиција, изборном вољом грађана, има само три члана, па је без договора са парламентарном већином немогуће одржати седницу. Упркос томе, Марјановићева упорно понавља да се ни са ким неће договарати и поручује напредњацима да је смене. Напредњаци пак инсистирају на консултацијама, а да је смене неће, јер „постоји договор свих посланичких група о подели председничких места у одборима на основу изборних резултата”.

Некако се стиче утисак да су обе стране решиле да се инате, па ко дуже издржи. Слична ситуација постојала је и у последњем скупштинском сазиву, у коме су демократе имале већину, када је председник Одбора за одбрану и безбедност био радикал Драган Тодоровић, коме на памет није падало да се консултује са парламентарном већином ни о термину одржавања, ни о дневном реду седница. Заказивао их је по сопственом нахођењу и уредно обавештавао јавност како седница одбора опет није одржана јер „власт није дошла” и тако седам пута. И он је саветовао демократе да га смене. Демократе су то избегавале са истим образложењем са којим то сада раде напредњаци у случају Одбора за културу и информисање. Прави разлог што су демократе избегавале да смене Тодоровића био је тај да му се не да аргумент за тврдње како власт малтретира опозицију и отима јој оно што јој припада. Исти разлог сада мотивише напредњаке да не смене Марјановићеву. Демократе су, на крају, биле принуђене да смене Тодоровића да би се одблокирао Одбор за одбрану и безбедност. Напредњаци још одолевају.

Да има добре воље и да страначко инаћење није важније од рада Одбора за културу, он би функционисао без икаквих проблема. То је могуће. Пример је Одбор за европске интеграције, који ради као сат, а председник му је опозиционар Александар Сенић (СДС). И у оном сазиву у коме је Тодоровић председавао Одбору за безбедност било је добрих примера. Тако је Одбор за финансије, коме је председавао радикал Зоран Красић, функционисао беспрекорно. Красић је, међутим, уважавао, како се то данас популарно каже, реалност, па је седнице заказивао и предлагао дневни ред у договору са онима који имају већину, мада је однос снага био врло тесан, није било лако обезбедити кворум за рад. Красић је од парламентарне већине тражио само да га обавесте кад хоће да закаже седницу и да ли имају кворум.