Орден за храброст и две хиљаде на рачуну

Никола Драговић (66), заставник прве класе у пензије, у последњих неколико месеци покушава да савлада вештину добро знану већини становника Србије. To je уметност преживљавања. И то са мизерних 2.500 динара месечно. Управо толико новца овом хероју, одликованом орденом за безбедност и одбрану земље због заслуга у бомбардовању 1999. године, остане на рачуну након одбитака на име дуга за становање у војном хотелу „Галеб” и кредита који је морао да узме како би опремио стан. Наш саговорник је, као и хиљаде његових колега, за време рата у Хрватској 1992. године био принуђен да напусти војни аеродром Земуник крај Задра, на којем је до тада радио. Са само две торбе, двоје деце и супругом дошао је у Београд. Сва имовина остала је у Хрватској.

Његова прва београдска адреса била је хотел „Шумадија”, који је плаћао из сопственог џепа. Након тога, војска га је сместила у објекат „Галеб”. У две скучене просторије, преуређене канцеларије, укупне површине 14 метара квадратних, Драговић је, како каже, провео 13 година.

– У сваку собу су била убачена по два кревета. Једва смо успевали да се мимоиђемо. На спрату се налазило само једно заједничко купатило, које су користили станари. Када је инспекција Министарства одбране посетила тај објекат, у којем је некада био војноиздавачки новински центар, утврдила је да су услови нехигијенски, да постоји могућност заразе и цревних болести. Можете ли да замислите понижење које сам осетио када сам унео торбе у те импровизоване собе – почиње своју причу наш саговорник.

Драговић тврди да никада није добијао рачун за смештај у овом хотелу, али да му је од плате одузиман одређени број бодова за коришћење ове две собе.

– Потписао сам уговор са тадашњом Војном установом „Дедиње” о коришћењу смештаја у „Галебу”. У том уговору није наведен износ станарине. Као и све моје колеге које нису имале решено стамбено питање, а имали су двоје деце имао сам право на 850 бодова на име решавања стамбеног питања. Док сам становао у „Галебу”, одузимано ми је 400 бодова, што значи да сам плаћао тај смештај. Ипак, крајем деведесетих година држава ме тужила. Морао сам да отплатим дуг и десетоструко веће камате – наставља Драговић, уз опаску да он није једини невољник којег муче ови проблем, већ да муку дели са десетинама других војних лица која су смештена у сличним објектима. Ово је трећи пут да отплаћује смештај у „Галебу”. До сада је отплатио више од 300.000 динара. Тренутно за смештај дугује око 22.000 динара, али камата на овај износ већа је од 650.000 динара! Пресуда је изречена још 2007. године, али је никада није видео нити је био на том рочишту, тако да није искористио право на жалбу. Наш саговорник је, како каже, узалуд писао Министарству одбране, молећи да му се отпише зеленашка камата на дуг. Већ два месеца од пензије која износи 35.000 динара одбија му се око 18.000 динара. Испада да је главницу дуга већ отплатио, али наредних шест-седам година мораће да отплаћује баснословне камате. Осим тога, Драговић се 2005. године уселио у један од војних станова који је почео да откупљује. Сада нема новца за рату, нити за рачуне. Дугови се гомилају, а пензионисани заставник нема више коме да се обрати за помоћ. Писао је и председнику Томиславу Николићу, али је добио одговор да не може да му помогне.  

– Будући да ми је у Хрватској остала сва имовина, када сам се уселио у стан, морао сам да га опремим. Пензија ми је скромна, па сам и ствари узео на кредит. Све то и даље отплаћујем. За живот ми остаје само 2.500 динара – жали се Никола Драговић, војни пензионер који нам је у разговору скромно признао да је био у групи наших војника заслужних за обарање невидљивог америчког авиона Ф-117А током бомбардовања. Десет дана је, како каже, био затрпан у подземном војном објекту на Фрушкој гори, где је било главно командно место ратног ваздухопловства и противваздушне одбране. Сваки дан су гађани бомбама које су тежиле од 1.000 до 5.000 килограма и ракетама „томахавк”.

Нажалост, његово ратно искуство је велико. Још се сећа суза које су му текле низ лице док је 1995. године током „Олује” гледао како хрватски пилот пуца на колону српских избеглица, желећи да уништи 18 ракета које су Драговић и његове колеге сакрили и успели да изнесу из Крајине.

Током ратних година зарадио је проблеме са срцем и посттрауматски стресни поремећај. Пре неколико година лекари су утврдили да је ратни војни инвалид са 60 одсто инвалидитета. Док је 1999. године бранио земљу, морао је да иде на рочишта због тужбе која му је стигла из Министарства одбране због смештаја у хотелу „Галеб”. Када је први пут отишао на суд, није знао ни како да се понаша.

Никола Драговић један је од малобројних стручњака који имају лиценцу за одржавање свих летелица које има Војска Србије.

Од 1968. године до 1979. године радио је на јединственом подземном аеродрому „Жељава”, крај Бихаћа. Након тога премештен је у Задар, а ратни вихор донео га је у Београд. Последње четири године војне службе провео је као предавач у Војнотехничкој академији у Жаркову. Каже да не жали због свог пожртвовања. Воли војни позив.

И данас би се, упркос држави која га је издала, а потом и тужила, одазвао на њен позив.

----------------------------------

Када авиони полећу из планине

Подземни аеродром „Жељава” почео је да ради 1956. године иако је његова градња у потпуности је завршена 1974. године. Спољњи део објекта састојао се од шест писти са пет излаза, а авиони су полетали директно из планине. Свако место за паркирање авиона имало је свој прикључак за пуњење горивом, уљем, ваздухом, хидроуљем… Никола Драговић истиче да је ова импозантна грађевина била јединствена на свету. Идеју за градњу овог објекта добио је маршал Тито, који је нешто слично видео у Норвешкој.

Ипак, истиче Драговић, норвешки аеродром био је много скромнији. Баш са „Жељаве” узлетео је пилот Емир Шишић, који је оборио хеликоптер Уједињених нација. Драговић истиче да су том приликом хеликоптерима послата три упозорења и да слете на писту. Упозорења су била узалудна, пилоти хеликоптера нису хтели да послушају наређења. ЈНА је напустила овај аеродром 1992. године, а војници су га приликом повлачења минирали. 

Из Министарства одбране до закључења овог броја нису одговорили на питања „Политике” о томе зашто држава води спор против Николе Драговића.