Свет се спрема за Сирију након Асада

Више од четири године сиријски председнк Башар ал Асад је одолевао војним ударцима умерене опозиције и разноликих исламистичких група, не губећи дах ни под чауром готово непробојне међународне изолације кроз коју су бреше до њега пробијали једино Иран и Русија. Асаду је дошло време да се забрине, али и његове непријатеље, међусобно такође завађене, мучи то како да само за себе приграбе плен: земљу изнурену и растргнуту. Откако су војници регуларне сиријске војске истерани и из свог последњег упоришта у провинцији Идлиб, регионалне и светске силе се ужурбано припремају да наоружаним групама које им нису по вољи – у првом реду Исламској држави (ИД) и Ал Каиди – не дозволе да преузму власт ако Асад најзад буде пао.

Непосредно пре губитка Идлиба, Асад је остаo и без града Палмире, који је отела ИД, пробијајући се из својих забрана у североисточним пустињама Сирије ка централном делу земље, заузимајући гасна изворишта без којих нема ни довољно електричне енергије за последња подручја која Асад још држи. Међу њима су кључни Хомс, до којег је пут из Палмире отворен, и престоница Дамаск, у чијим се предграђима борбе већ дуго воде. Деморалисани остаци сиријске војске одмах су подигли летелице да бомбардују Палмиру, Алепо и друге крајеве у којима су у дефанзиви, не пазећи превише на цивилне жртве. Хезболах, либанска милиција која ратује уз Асада, најавио је да ће се у борбе упустити још дубље, и ван подручја између Дамаска и границе с Либаном, своје залеђине на чије је очување досад била сконцентрисана. Али, немогуће је сакрити у каквом се теснацу нашао некадашњи неприкосновени господар Сирије, сада сабијен на запад земље, на трећину њене територије.

Најизгледнијим претендентом на положај новог владара Сирије можда се чини ИД, али процена да она сада контролише половину земље није сасвим извесна. Ширење „калифата“ је у сваком случају било довољно да натера британског премијера Дејвида Камерона и руског председника Владимира Путина да у телефонском разговору, како је пренео „Дејли телеграф“, сигнализирају да би могли на страну гурнути неслагање због подршке Кремља Асаду и покушати да осмисле заједничку стратегију за потискивање ИД из Сирије.

Други покушај зближавања ставова око Сирије тече између Америке и Турске и односи се на ИД ништа више него на преостале побуњеничке групе. Вашингтон и Анкара су се најзад споразумели да 15.000 Сиријаца, које су Американци обучавали у Турској, пошаљу натраг у њихову земљу како би се борили против ИД. То није учињено раније јер је су се САД противиле жељи Турске да се те јединице употребе и за ратовање са Асадом, којем и Америка жели да види леђа али не пре него што се постара да његово место не заузме неко још гори. Неслагање са Турском је настало и око питања да ли ће истренирани побуњеници добити и подршку из ваздуха. Расцеп две силе који би се дугорочно могао показати ипак најдалекосежнијим избио је око тога које устаничке групе из Сирије уопште узети под своје окриље.

Унутар побуњеничке коалиције која је освојила Идлиб налази се и Ал Нусра фронт, „подружница“ Ал Каиде. Коалицију, по свeму судећи, потпомажу Турска и Саудијска Арабија. Та два ривала у борби за премоћ над сунитским муслиманима све боље сарађују у последње време, уједињени бригом због надирања ИД и ширења утицаја заједничког непријатеља Ирана, без којег ни Асад не би до данас опстао. У Белој кући и Пентагону се, међутим, прибојавају због тога што је Турцима и Саудијцима толико стало до тога да оборе Асада и ослабе Иран да су у име тог циља вољни да подрже и Ал Нусру, упркос томе што она одбија да пресече своје везе са Ал Каидом.

Случајно или не, управо сада кад Вашингтон са Анкаром усаглашава заједнички приступ Сирији, Ал Нусра покушава да убеди Запад да није превише опасна, барем не колико ИД. Ал Нусра је, како је њен вођа Абу Мухамед ал Голани изјавио за „Ал Џазиру“, примила „јасна упутства“ да, „сем ако не буде испровоцирана“, не користи Сирију као одскочну даску за нападе на Европу и Сједињене Државе. „Можда Ал Каида то ради, али не овде у Сирији“, уверава Голани, тврдећи и да не постоји група Хорасан, чији су припадници у Сирији познати и под именом „странци на коњима“ а  за које се сумња да одговарају директно Ајману ал Завахирију, наследнику Осаме бин Ладена, и да су такође помагали у освајању Идлиба али да им право задужење нису мете у Сирији, него припрема терористичких напада на Западу.

Голани је послао још једну помирљиву поруку: да његова радикално сунитска група неће предузимати одмазде над алавитском верском заједницом у Сирији, из које потиче Асад. Тиме је желео да нагласи различитост Ал Нусре и у односу на ИД, која несунитске муслимане циља још више него западњаке и њихове државе.