Много лажи и прљавог ћутања

Елка Њаголова, позната бугарска песникиња и романописац, председник

Академије словенских књижевности и уметности, један је од оснивача угледног Међународног фестивала поезије „Словенски загрљај” који се крајем маја, сваке године, одржава у Варни. Директор је Међународне асоцијације писаца и публициста Балкана и директор је и главни и одговорни уредник издавачке куће чији је оснивач Академија словенских књижевности и уметности, те главни уредник часописа „Знаци”. Редовни је члан Академије руске словесности, чији је оснивач Екатерина Велика, а почасни председник патријарх Москве и целе Русије – господин Кирил. Аутор је двадесетак песничких књига и једног романа. Њенe песничке књиге су превођене на руски, украјински, енглески, немачки, македонски, француски, пољски, румунски, грчки и српски, а делови њене поезије и на многе друге језике.

Један сте од оснивача Међународног фестивала поезије „Словенски загрљај”. Какав је циљ овог фестивала?

То је међународни фестивал поезије, чији је циљ да окупи словенски „архипелаг” расут диљем света. Сваке године уочи 24. маја – Дана пресвете браће Ћирила и Методија, у Варну долазе водећи песници из око двадесет земаља. Долазе уз њих драмски и филмски уметници, музичари, преводиоци, ликовни уметници... Али, као што се каже „На почетку беше реч”, испред свих су песници. У богатом програму трагамо за блискошћу, за братским и сестринским раменом, покушавамо да пронађемо оно што нас окупља и спаја. Зато смо и наш фестивал назвали „Словенски загрљај”.

Председник сте Академије словенских књижевности и уметности. Ко су чланови Академије?

Можда треба најпре да кажем да наша академија има изграђене структуре и филијале у 19 држава. Свака земља има главног координатора, који спроводи основну линију Академије, препоручује дела за превод, окупља око програма занимљиве и значајне ауторе, припрема рецензије и предлаже за пријем нове чланове, номинује кандидате за међународне награде које Академија сваке године додељује... На пример, за све српскојезичне државе, главни координатор је академик Ристо Василевски. Користим прилику да му у овом интервјуу захвалим за одано, срчано и високопрофесионално деловање у зближавању словенских писаца и уметника! Наши редовни чланови су иначе најистакнутији ствараоци из свих словенских земаља као и из земаља у којима живе и на словенским језицима стварају припадници словенских народа. Наши чланови из Србије су: Радомир Андрић, Срба Игњатовић, Петар Пајић, Ранко Рисојевић, Мићо Цвијетић, Предраг Бјелошевић, Радомир Уљаревић...

Ко су најпревођенији и најпознатији српски писци у Бугарској?

Тешко могу да кажем који су најпознатији и најпревођенији... Не знам ни да ли је прављена нека таква анализа. Сада многи издавачи окрећу поглед ка српској књижевности. Могла бих да кажем шта смо урадили ми из Словенске академије. Превели смо и издали посебне књиге стихова Риста Василевског, Србе Игњатовића, Миће Цвијетића... Више пута смо преводили и у разним издањима објављивали стихове: Миодрага Павловића, Петра Пајића, Радомира Андрића, Адама Пуслојића, Милана Орлића, Горана Ђорђевића, Виктора Б. Шећеровског, Милице Јефтимијевић-Лилић, Миљурка Вукадиновића, Милана Михајловића, Љиљане Стејић, као и водећих песника из Републике Српске и Црне Горе...

У песми „Купићу карту у једном правцу”, желите да побегнете с вољеном особом. Љубав има велику покретачку снагу?

Да. Љубав је со земље. Без ње живот не би имао укус, био би празан. Љубав је велика сила. Она је смисао нашег лажног и кратког живота... Речено је „Бог је љубав”. И све на овом свету, што није испуњено љубављу, огрнуто је ништавилом. Да је у историји било довољно љубави, не би било Вавилона, на пример. Сваки неспоразум почиње мањком љубави... Тако је с појединцима, тако је с народима...

Отворено говорите о свом личном животу, о својим осећањима, својим жељама?

Зато што сам песник, а не глумац. Глумац обично изражава туђа осећања и мисли... О чему би песник говорио, ако не о својој души?! Једна наша песникиња, која је недавно напустила овај свет, рекла је да је поезија дисекција – боли, али сечеш. С том разликом: што сечеш самог себе... Тако мислим и ја: песник треба да буде откривен пред народом, чак и онда кад је то за њега веома непријатно. Лицемерје има друге гласноговорнике – тамо главне улоге играју политичари.

На исти начин, храбро, критички, без длаке на језику, говорите и о политичким приликама, нашој свакодневици?

А шта би требало – да не говорим? Толико се лажи нагомилало у овом свету – лажи и непрекидног и прљавог ћутања... Угрожене су све вредности цивилизације. Једна позната прекоокеанска земља присвојила је себи за право да дели правду, обара и „бира” владе, покреће ратове, отима туђа блага, изазива библијске конфликте, сукобљава браћу и да све то назива демократијом. Где згазе њени наоружани изасланици, трава више не ниче. Надам се да ће се Европа најзад опаметити, јер јој не приличи улога вазала, јер је Европа са старом културом и историјом, с мудрошћу стицаном вековима. Европски лидери, уколико их има, не смеју да допусте поделу између Истока и Запада. То је као да одсечеш руку неком човеку – леву или десну, исто боли! А садашња догађања поводом обележавања 70-годишњице победе над фашизмом су срамна! Зар је тако брзо изгажена и окрвављена Европа заборавила фашистичку кугу!? А милиони жртава? Жртве Русије, која је у ствари верна миру на континенту? Сматрам да је ова годишњица тест за цивилизованост и част.

Свет посматрате космополитски – као јединствену заједницу. Да ли је то данас реално, или је реч само о песничкој жељи?

Не знам колико је то реално. Али знам да може да буде. И то није сањарење песника, већ здраво промишљање, које произилази из оног кратког „Бог је љубав”! Достојевски је још говорио – свељудскост и свељубав. То није тешко постићи, ако тражимо сличности, а не разлике међу нама.