Љубав као бруталност

За драмско стваралаштво Саре Кејн, чији су комади обележили репертоаре европских позоришта последњих десетак година, везују се „илустрације“: брутализам, суровост, застрашујуће до усијања, екстремне емоције... Иако њени комади представљају прекретницу у ангажованом савременом позоришту, јавност је често, малограђански, више заинтересована за њен лични живот испуњен разочарањем, депресијом и самоубиством које је извршила у двадесет осмој години (1999), него за анархију душе о којој је писала.

Пресликавајући медијски сензационализам на позориште, Сара Кејн приказује тривијалног, отупелог човека кога још једино смрт може да узбуди. О томе пише Сара Кејн, аутентично, шекспировским језиком, изазивајући код појединаца у публици тешко достижну катарзу.

У њеним комадима – у којима доминирају призори насиља, сцене хомосексуалног силовања, батина, вађења очију, канибализма, мастурбације или огољеног секса – боли суштина: недостатак аутентичне блискости, односа који се не своди само на сексуалне егзибиције, или како Сара пише: „и инсекти разумеју истину коју нико не сме да помене”. Харолд Пинтер и Едвард Бонд, њени позоришни богови, „неупућеним“ моралистима који са гнушањем посматрају дело Саре Кејн поручују: „Треба жалити оне који су толико заузети послом или толико изгубљени, да не стижу да виде њен хуманизам“.

Родитељи Саре Кејн (Есекс, 1971) били су новинари, дубоко религиозни. Студирала је драму у Бристолу, а затим на универзитету у Бирмингему. У позоришту је дебитовала 1994, са драмом Болесно, монолошком трилогијом пуном насилних сцена. Када је имала само двадесет и три године написала је драму Разнесени. То је прича о силовању у хотелској соби у Лидсу, али појава наоружаног војника бомбаша преноси гледаоце у атмосферу босанског ратишта. Кејнова је слике рата пренела у Енглеску, јер је силовање у Енглеској једнако етничком насиљу у Босни. Премијера комада била је скандал, али су водећи драмски писци, Бонд и Пинтер, касније њен пријатељ, устали у њену одбрану.

Након овог комада од Саре Кејн је наручено да класично дело обради на свој начин. Тако Сара пише Федрину љубав, комад који ће бити премијерно изведен на сцени „Бојан Ступица“ ЈДП-а, у режији Иве Милошевић (Насловна улога Мирјана Карановић). Ово је другачије виђење мита о Федри које сада полази од Сенекиног дела производећи, према речима редитељке, „трагедију за публику“.

Мит говори о краљици која се страсно заљубљује у свог пасторка и у немогућности да савлада емоције чини преступ, инцест (за мит није од значаја да ли је однос конкретизован или је само испољен). Убија се, јер бива одбијена, али оставља поруку у којој оптужује „предмет“ љубави за силовање. „Када дође до трагичне погрешке, жеља се реализује, а она повлачи за собом и све последице потискивања забрањених жеља и доводи нас до једног ништавила, потпуног одсуства људскости“, каже Ива Милошевић, и додаје:

„Оно што је мени код ње јако узбудљиво, а што се данас поставља као једино могући начин, јесте да се кроз уметност говори о лепом кроз ружно. Оно што је она радила кроз своју поетику је позоришни одговор, симултана позоришна реакција на дешавања у визуелним уметностима средином деведесетих, такође у Британији, као што је чувена Сачијева изложба младих уметника, међу којима је највећу пажњу изазвао Демијан Херст. Затим она истражује даље. Шта се дешава са људскошћу, добрим, лепим, чистим, зашто је толико туге, каква је љубав данас, да ли ми уопште знамо шта љубав јесте?”

Поприште њене драме Очишћени (приказана је и на Битефу у поставци пољског редитеља Кшиштофа Варликовског) трансформише здање универзитета у концентрациони логор под командом гротескног мучитеља Тинкера (названог тако по критичару Дејли мејла, Џону Тинкеру, који је „разнео” њен комад „Разнесени”). Тинкер је зао бог. Не допушта никоме да воли јер је сам невољен и неспособан за љубав. Иако једна од јунакиња говори цитате о љубави из другог комада Саре Кејн, Жудња (који је написала под псеудонимом Мари Келведон), у Очишченима суочени смо с инцестом, прљавом љубављу убице према проститутки, драстичним хомосексуалним односом.

Њен комад Психоза у 4.48 писан је у болници, од јесени до зиме (1998–1999) током трајања депресије (драма је приказана на Битефу у извођењу Академије Артеве из Тиране). Психоза је опис тог психофизичког стања кроз дугачке монологе списатељке која се буди свако јутро тачно у 4.48. „Ја не желим да умрем, али толико ме је депримирала чињеница о мојој смрти да сам одлучила да се убијем...”  

После преране смрти (обесила се фебруара 1999. у купатилу болнице где је доспела због овердоза лековима) постала је икона и мит, попут Мерилин или Џејмса Дина. Иако је данас призната као култна ауторка која је преобразила модерно позориште, не само британско, за живота је много мање извођена у својој земљи, него у Европи, највише у Немачкој, где је у једном тренутку било истовремено 17 њених драма на репертоару.

И када признамо себи да је љубав умрла, као Хиполит у „Федриној љубави“, шта онда остаје: да ли можемо да очувамо њену форму, да ли је то ритуал, вера, пита се редитељка Ива Милошевић, а Сара Кејн одговара: „Одсеците ми језик, ишчупајте ми косу...уклоните ми удове, али ми оставите љубав...”