Аутономија медиокритета

Пре неки дан телевизија Пинк je почела свој Дневник запањујућим прилогом. Мобилним телефоном, у разреду у једној новосадској школи, снимљен је ђак, клипан који се диже из своје клупе, долази до наставнице за катедром и хоће да је бије. Уплашена жена устаје и повлачи се пред силеџијом а разред кулира, смејуљи се помало чини ми се. „Сиграла” се деца.

Дан-два после тога угледам на екрану министра просвете како даје изјаву. Обрадујем се мислећи да ће објавити шта ће предузети, појачам тон, кад тамо: господин министар просвете решио да саспе све у брк Европској унији, то је његов приоритет. Нема воље да се бави тричаријама по школама.

Срозани критеријуми

Недавно смо видели како смо прошли на тестирању наших ђака, мало смо бољи од племена која су управо успоставила школство. За мноштво оваквих мучних примера упитајмо родитеље који имају децу у школи. Само не питајте Министарство, јер је тамо опсадно стање око тога уме ли Ђелић да се потпише ћирилицом.

Онда деца дођу до универзитета где је стање знатно горе. Можда је довољан само податак да на Београдском универзитету, који је најстарији и најугледнији, у року дипломира мање од 10 одсто студената. Замислите било коју делатност која производи 90 одсто шкарта. Прошле године студирала је прва генерација по болоњском програму. Свега 22 одсто студената је испунило тражене критеријуме. Онда је донета одлука да се, упркос европским нормама, просто снизе критеријуми, као да је универзитет неко добротворно друштво за помоћ заосталим студентима.

Немојмо се уљуљкивати успесима оног занемарљивог броја наших девојака и младића који су успешни на најбољим школама у иностранству. Ти промили су успешни зато што су прихватили правила и пристали на велики напор који добре школе траже. Овдашња пак правила кажу да ће професор доћи на час ако нема преча посла а причаће себи у браду све што му падне на памет, у препуној сали у којој половина и не чује о чему је реч. Напори које најбољи студенти овде чине пречесто им доносе горак укус бесмисла. Мој пријатељ, декан једног великог престоничког факултета БУ, тврди ми да половина професора не може да пише на страном језику нити се служи Интернетом.

Професор универзитета! Како то овде звучи! Само патријарх звучи боље. Наши универзитетски професори су најчешће „споменици који ходају“, мада се у светским размерама уопште не зна на основу чега. Сваку помисао о њиховој одговорности сматрају угрожавањем аутономије универзитета. Било би добро да се те величине ставе на анонимни независни тест пред заиста угледним светским ауторитетима у дотичној струци. Да видимо колико би их прошло. Када је Министарство просвете послало неког инспектора на неки универзитетски час? Никад. То угрожава аутономију медиокритета.

Далеко највише испита обавља се усмено, као у 19. веку. Како се може оценити и испитати неколико стотина студената у једном року (под условом да професор уопште дође на испит)? Никако. Да и не помињем неки однос са студентом, стварно сагледавање његових могућности, на шта би сваки студент морао да има право.

Познајем помало најбоље стране универзитете, поготово америчке, који су узети као модел за болоњску реформу. На некима сам предавао, имам и блиске који су их завршили а имам и пријатеље међу тамошњим професорима. У чему је основна разлика између нас и њих? Пре свега, професори раде и одговарају за свој рад. На добрим школама, за студента који није положио одговоран је професор, што је сасвим логично. Он је плаћен да га научи. Ако то не ради, биће брзо замењен. Професоре оцењују студенти и то има утицаја на њихов положај и плату. Без обзира на то што су понекад „звезде“ у својој дисциплини. Њихов рад прате и њихови претпостављени, шефови катедара, декани и ректори.

Сви воле да имају међу наставницима значајна имена. Нажалост, то уопште не значи да су и одлични, чак ни добри професори. Два талента, два занимања. Познати су многи случајеви наших професора који се поносе тиме што је код њих пролазност у четири испитна рока 1–2 одсто. Колико наших професора је добило отказ, или није напредовало зато што не умеју да науче студенте? Ниједан.

Богатство није пресудно

А колико тек вреде нови приватни факултети? Прећуткује се то јер су, боже мој, и те дипломе равноправне. Све ће то бити „стручњаци“ како се то у моје време у војсци звало.

Студенти брзо схвате где се налазе. Нисам чуо да су протестовали због лошег квалитета наставе, због обезвређивања студија, због самовоље. Али ту су врло гласни када треба да им се призна магистратура коју нису ни примирисали. Министарство је, наравно, на њиховој страни. Тај прећутни комплот у коме професори раде шта хоће са својим студентима а они у страху од горег ћуте или просто одустају од студија, све уз амин Министарства, јесте најтрагичнија димензија нашег положаја, неупоредиво тежа него било које политичко питање. Са овом несрећом једино може да се пореди стање у правном систему.

Београдски универзитет за својих 75.000 студената, у ствари за својих 5.500 професора, добија од државе испод 20 милиона евра годишње. Толико кошта један бољи фудбалер. Пошто је спорт под истим министром, можда би могло нешто да се уради, уз сарадњу полиције. Наравно кад министар ухвати мало времена да мисли о свему овоме, кад га прође нервоза око ЕУ.

Београдски универзитет је био један од четири најбогатија универзитета пре рата; рачуна се да је имовина која му је одузета вредна две милијарде долара. Данас нас нема међу 500 најбољих на свету. Али, паре нису довољне. Пример: арапске земље богате нафтом. Нема „сјајне земље“, како воли да каже наш председник, без одличног универзитета. То просто на свету не постоји. Иза сваке успешне земље стоји бар један одличан универзитет. Нема стварног, одрживог напретка без критичне масе одлично образованих која ће стално да се шири, обнавља и унапређује. То једино може и мора да уради универзитет.

И без позивања на Финску или Сингапур, тврдим да је најважније министарство у Влади Министарство просвете. Уколико стварно волимо своју децу и желимо добро Србији.