Под истим кровом најбоље

Има 45 година раног стажа на телевизији и жеља joj је да умре у репортажним колима – поверила нам jе Нена Кунијевић, музички уредник и редитељ РТС-а, којој су прошле недеље јавили и да се њено име налази међу четири хиљаде људи који су по заслугама ушли у Оксфордску енциклопедију. Иначе, у јануару ове године обележила је тај свој значајан јубилеј. Од тога две деценије је посветила музичком серијалу „Лети, лети песмо моја мила” у којем је 120 певача, попут Предрага Цунета Гојковића, Гордане Стоичевић, Станише Стошића, Мире Васиљевић снимило пет хиљада бисера наше изворне народне музике! То је тек нешто више од пола, јер по њеној процени има бар још три, четири хиљаде песама које би било вредно забележити. За најбољи серијал у том жанру, којим је допринела очувању српске музичке баштине,стигле су и многе награде. Њој су најзначајније Златни беочуг, Вукова награда...

– То није само моја лична заслуга. Ни у телевизији нема великих уметника који могу да раде без малих. Ако једна карика затаји, цео ланац се проспе. За мене су у екипи сви исти, само су нам одговорности различите. Све моје награде делим с њима – наглашава Нена пуна ентузијазма и младалачке ведрине.

Иако је рођена у старој грађанској породици у центру Београда која тригенерације уназад нема никога на селу, у њеној кући се увек неговала лепа изворна народна музика. То је пренела и на своју децу, који слушају све, од евергрина до репа и хип-хопа.

– Али када су славља –додаје –нико не може да се весели уз хеви метал. Онда су на репертоару мераклијске песме. Сви –како каже –одвајкада и изузетно лепо певају.

С радошћу се сећа црквених песама које су се ориле о Божићу. Кад мушкарци пусте глас, због вибрација лустер изнад трпезаријског стола се љуљао.

Наклоност према традиционалној музици,коју је понела из породице,Нена је надоградила уз свог колегу с почетка каријере, чувеног композитора и певача Радослава Граића. А, онда је и сама почела да истражује копајући по фонотеци. Од тада јеу сталној борби да то достојно пласира широм света.

– Покушавам да објасним да сваки уредник мора да има своју циљну групу. Нико не може сваком да се свиђа, а и не треба. На медијском небу има довољно места за све нас. Међутим, они који одлучују о томе сматрају да је добро све оно што је америчко и европско, а да је ово наше сељачко и никакво, јер открива њихово порекло, од кога и беже. А, Његош је лепо рекао „Којој овци своје руно смета, ондје нема ни овце, ни руна”. Тако смо,

нажалост, постали оптерећени трчањем за рејтингом. Пошто тада нису битни ни култура, ни квалитет, а ни последице, једино оправдање јеновац, принуђени смо да подилазимо најнижем музичком укусу. Спуштамо се далеко испод нивоа националне телевизије, а тиме сами себе толико маргинализујемо, да други немају потребе да рију по нашој канти за ђубре јер ником не пада на памет да ће неко попут нас бацити злато у канту за ђубре – оштро критикује и сваки пут кад помисли да нема више снаге да се бије са ветрењачама, присети се речи Боре Дугића: „Нено, започела си мисију и сада не можеш да одустанеш, јер ми стварно много тога лепог имамо да покажемо Европи и свету”.

Али, ова енергична жена је увек умела да се избори за своје ставове. Матурирала је у Четрнаестој београдској гимназији, а дипломирала историју уметности на Филозофском факултету у Београду, и то са високим просеком. Планирала је да буде позоришни критичар. Стицајем околности у том тренутку расписан је конкурс и на телевизији и у Народном позоришту. Пријавила се на оба, и на оба била примљена – без ургенције. Ипак, определила се за телевизију. Тада је имала 25 година, већ била удата и имала четворо деце! Кад је то чула, њена прва шефица је питала: „ Ко ће да ради уместо ње кад та жгадија буде болесна?” Међутим, неки чланови комисије су јој тим пре дали глас.

– Морам да признам да нисам никакав геније. Само сам имала срећу да су моји родитељи били релативно млади и много су ми помагали око деце да бих могла да радим на телевизији – искрена је, истичући да је срећа и то што је дошла у средину великих људи који су младе снаге примали раширених руку, а то су били Миодраг Малиша Маринковић, Васа Поповић, Новак Новак, Баронијан Варткес, Лола Ђукић, Срђан Барић…

Устајали смо кад они уђу. А они су се према нама понашали као према себи равнима, зато што су били свесни својих вредности. Малиша је био „глава” свега и он је пратио за шта свако од нас има највише смисла и безрезервно нас подржавао у томе. Много ми је жао што је потпуно заборављен. Ти људи су нам несебично преносили своје знање. Стално су говорили:„Немојте да се плашите, све ћете научити.” Били су у праву, мада ми у почетку није изгледало лако, судећи по неразумљивим речима које су изговарали: зум, швенг, практикабл… А, практикабл је, рецимо, сандуче на којем нешто стоји – каже,звонко се смејући тим својим првим телевизијским корацима.

Када се запослила, Нена је морала да прође све фазе, од школског, забавног и музичког до драмског и филмског програма, што је, признаје, за њу представљало страву и ужас. Ватрено крштење доживела је на снимању забавне емисије „Образ уз образ”.

– Било је време годишњих одмора и мене су одредили да радим у монтажи. Целе ноћи нисам спавала. Сутрадан на ходнику сретнем Јелену Генчић, која је била задужена да прати мој рад, и замолим је да дође да буде поред мене, да ускочи ако устреба. Али, оног момента кад сам кренула, толико сам се концентрисала да сам заборавила да је она ту. Мислим да је то бацање у ватру врло добро. Тако се пече занат, а ја сам имала велику жељу да учим и напредујем. Четири килограма сам ослабила када сам радила прву драму од страха да нешто не стане. Сањала сам да водим камере наглас дајући инструкције, а онда ме муж пробуди и запрети: „Слушај мала, ако наставиш тако, ја ћу тебе исписати из телевизије”.Памти ово као анегдоту.

Ненин приватни живот одвијао се у градском миљеу старог Београда. У истом крају, само десет кућа даље од њене, рођен је и њен муж, али се нису познавали све до њене матуре. Био је четири године старији, бавио се спортом и путовао, тако да су им путеви ишли на различите стране.

– Када смо се упознали он је имао једну велику љубав из гимназијских дана, баш као и ја. У једном моменту, нешто је кликнуло и ми смо се саставили. Удала сам се у 21. години и остали смо заједно док нас, пре 16 година, његова смрт није раставила. Такву заједницу мушкарца и жене никада нисам срела ни у животу, ни у литератури, ни на филму – открива колико је обожавала свог супруга.

Договорили су се да имају троје деце, али када су се родиле ћерке Наташа и Ивана, он је пожелео близанце, па макар и девојчице. И Нена је стварно родила близанце, и то дечаке! Био је потпуно избезумљен од радости. Осамнаест година касније, њихове синове, Ивана и Миљана, затекао је рат у касарни на Врхники, у Словенији...

– Пошто су раније пошли у школу, већ су претходно уписали факултет. Мој муж им је саветовао да одложе војску, јер је почетком деведесетих већ постало мутно време. А ја изричита: „Таман посла!Служиће војску кад и њихова генерација.” Позовемо их да се договоримо и обојица се сложе са мном. Тако сам их ја директно послала у рат! То ми је било огромно оптерећење, зато што сам могла све да избегнем да сам била попустљивија. Богу хвала, после два месеца су изашли из касарне живи и здрави и тако се окончала та епизода. Женско срце је издржало, али мушко није. Мој муж је тада доживео инфаркт и убрзо умро у 59. години – прича Нена, прикривајући најдубље емоције.

Иван је инжењер електронског дизајна, а Миљан правник,и сада и они имају по једног сина. Много јој је жао што њен муж није доживео да види унуке, међу њима је разлика само два месеца. Старији унук носи дедино име и у априлу је напунио пет година. Кад се родио, њена ћерка је направила регистарске таблице на којима је писало Јован Кунијевић и залепила на колица! Млађи, Николај, напуниће пет сад у јуну.

Од ћерки, које су дипломирале на Медицинском факултету, на одсеку за стоматологију, има три унуке. Миа је матурирала са 16 година, а у 21. је примљена на постдипломске студије у Берлину. Олга је друга година Филолошке гимназије, а Ана прва година Осме београдске гимназије. Унуци је зову бајка, а заправо су они њена бајка.

Синови су са породицама шест година провели у Америци, а ћерке 11 година у Шпанији и на крају су се сви вратили кући у Србију и сви живе у кући под истим кровом.

– Имамо леп, велики простор, али заједно смо. Фантастично функционишемо. Ја мислим да је то суштина. Мора да постоји једно гнездо из кога полећу готови птићи. Мој животни мото је љубав, сматрам да је све што је успешно, заснива се на љубави родитеља и деце, између мужа и жене, браће и сестара, између посла и оног ко га обавља… – истиче.

И тако њен живот тече даље. Да би ствар била потпуно заокружена, Нена је после 40 година срела своју прву љубав, која је била платонска. Сада су поново заједно, мада је мислила да не постоји могућност да икада више буде са неким, јер се с душом растала када јој је муж умро.

– Да је био други човек у питању, не бих ушла у везу. С њим сам наставила тамо где смо некад давно стали – каже Нена Кунијевић враголасто.

Можда би било исправно да смо написали Негосава Кунијевић, јер то је њено право име којим ју је ословљавала мама када је била много љута. Али, тако је нико и не зна.

-----------------------------------------------------

Цвећоман

– Ја сам цвећоман и моје двориште је препуно цвећа. Имамо и сплав на Сави који се препознаје по томе што има највише цвећа. Уз једно дрво сам успузала ружу на којој има 150 цветова. Уживам, наравно, и у доброј музици. Филмове готово уопште не гледам, немам нерава за ту количину бруталности, прљавштина, убистава, сплетки, мржње… Доста сам и путовала. Приватно сам прошла пола света, а са емисијом „Лети, лети песмо моја мила” петнаест година сам сваке недеље била на терену од Суботице, до Лесковца, јер сам инсистирала да се емисије снимају у раскошним здањима насталим током владавине династија Обреновића и Карађорђевића и да том приликом извођачи имају одећу и накит као даме и њихови каваљери на дворским баловима и грађанским забавама, како бих, уз све то богатство традиционалних мелодија, гледаоцима приказала и огромну заоставштину архитектуре Србије и што верније дочарала дух оног времена.

-----------------------------------------------------

Мастило у венама

О Ненином пореклу могао би се написати роман. Деда по оцу био је свештено лице – ставрофорпротојереј, а бака део чувене црногорске породице Ораовац. Њен отац, Ђорђе Кешељевић, дванаесто од тринаесторо деце, девет година свог средњошколског образовања провео је као царски кадет у Петрограду све до Револуције, када је са својим старијим братом Николом (који је тамо завршио медицину и био једини српски лекар чију диплому је потписао чувени професор Иван Павлов) напустио Русију.

Ненина мајка Олга потиче из старе аристократске црногорске породице, чији се мушки чланови спомињу у „Горском вијенцу”, а бака Јулија матурирала је у Институту царице руске „Смолни”, заједно са српском краљицом Зорком, ћерком краља Николе.

– Мојој мами је то порекло било изузетно важно, а тати потпуно небитно, па се шалио када се она посече да из њених вена тече мастило – сећа се Нена.

Пошто је бака умрла млада, када је имала 23 године, деда који је био дипломата у Француској, оженио се Францускињом и она је подизала њену мајку и тетку.

– Тетка је до краја живела у Француској и до 1997. године била директор у модној индустрији. Никад није хтела да се одрекне српског и прими француско држављанство, иако је била удата за Француза. Мама је после 18 година први пут поново дошла у Србију да посети деду и бабу, заљубила се, удала и остала ту. Иако је у Француску отишла са четири године, говорила је аутентичан црногорски. Мени је као детету то сметало и стално сам је исправљала. Перфектно је говорила и француски, па сам уз њу и ја прво научила тај, па онда српски језик. И сад, верујте, сањам на француском – каже Нена.

Неће рећи да је тату више волела, гризе је савест кад то каже, али њен муж је увек говорио: „Мојој жени можете да дирате кога хоћете, само не „антачибл”, а то је њен отац.

– Мој тата је био изузетно образован човек, па је настојао да то и мени усади. Сваке седмицезадавао ми је наслов књиге коју је требало да прочитам, а онда смо недељом ујутру ишли у шетњу до млечног ресторана „Снежана” на Калемегдану да доручкујемо и да дискутујемо о тој књизи. Водио ме је и на оперу, у позориште... С мојом децом чинио је исто, али они нису пристајали на те задатке од недеље, до недеље, већ је шетао са њима и успут им причао ко су били људи по којима су улице, тргови или споменици насред Београда добили имена и на тај начин се бавио њиховим образовањем.

-----------------------------------------------------

Прстен за унуку

Као девојчица, Нена је стално „буљила” у прстен са аметистом, који је носила једна од њених тетака. На дан када је матурирала, тата јој је поклонио верну копију тог прстена. Отишао је у собу, донео кутијицу и рекао: „Кад год у животу будеш хтела да урадиш нешто за шта мислиш да није у реду, погледај овај прстен и помисли шта би рекао тата”.Поклонила га је својој најстаријој унуци Мији, када је напунила 18 година и рекла јој исто што и отац њој.