Један папир мења све

Држава ће још једном покушати да легализује бесправно саграђене куће. Биће то шести покушај за скоро деценију и по. Која решења се овог пута предлажу знаће се крајем месеца када би влада требало да усвоји нови закон о легализацији. Од њега се очекује да коначно разреши судбину милион и по кућа и зграда зиданих без дозволе и заувек заустави бесправну градњу.

С обзиром на то да је 772.000 грађана поднело захтеве за легализацију и да је од тога легализовано тек неколико процената, Зорана Михајловић, министарка грађевинарства саобраћаја и инфраструктуре пре неколико дана најавила је нови, једнократан, закон. Раније је објаснила да ће то бити документ који ће недвосмислено, брзо, ефикасно и јефтино легализовати све што је могуће. И убудуће неће моћи да се легализују објекти у парковима природе, на инфраструктурним водовима, клизиштима…

Намера је, како се сазнаје, да се објекти легализују по минималној цени и уз један документ – елаборат који ће показати на каквом тлу и где је изграђен објекат.

Чињеница је да је сваки министар грађевинарства покушавао да направи револуцију у легализацији, али у томе није успевао, јер грађани нису имали интерес да подносе захтеве и легализују куће које су већ саградили и у којима живе деценијама.

Уколико држава хоће да легализација овог пута стварно успе, Горан Родић, потпредседник Грађевинско-инжењерске коморе предлаже да се најпре бесправним градитељима призна оно што су уложили. И то тако што би власници породичних кућа и објеката мале привреде плаћали симболичну надокнаду, то јест само општинске таксе највише око 100 евра. Наравно, под условом да су већ о свом трошку урадили инфраструктуру и прикључили се на водовод, струју и остало. Његов савет је да им од документације треба тражити само пројекат изведеног стања. С тим што ове повластице не би важиле за власнике комерцијалних некретнина, односно стамбених и пословних зграда, које су градили за тржиште. Они, по њему, треба да плате пуну цену легализације. У супротном и нови закон о легализацији ће доживети судбину претходних.

Требало би подсетити да је држава од 2003. године на сваке две до три године позивала грађене на легализацију и мењала прописе не би ли их подстакла. Најпре је тражено од дивљих градитеља да реше имовинске односе, поднесу техничку документацију и плате накнаду за уређење земљишта. То је било праведно, али узалудно. Према пропису једног од министара задужених за тај посао Драгослава Шумарца легализовано је једва три одсто од милион и три стотине хиљада нелегалних објеката колико се претпостављало да их има. Бесправни градитељи нису били мотивисани да уђу у процедуру зато што им је легализација била скупа и зато што су знали да их неће стићи казна. Свака следећа влада је грађанима смањивала обавезе које треба да испуне. У време мандата министра Оливера Дулића понуђена је масовна, брза, са мало папира и готово бесплатна легализација, (са попустом од чак 99 одсто са четворочлана домаћинства која живе у 100 квадрата). Међутим, Уставни суд је спречио такву легализацију, јер је нарушен принцип једнакости грађана, односно бесправни градитељи добили су повлашћенији положај од оних који су градили по закону.

Његовом наследнику Велимиру Илићу није остало ништа друго него да примени оно што је Уставни суд одлучио. Донео је нови закон почетком 2013. године, вратио је мање-више услове који су постојали у Шумарчевом закону у погледу документације, а општинама оставио да саме уводе попусте за земљиште, бар док опет неко не затражи оцену уставности локалних одлука.

Међутим, ништа од тога није натерало грађене да изваде грађевинске дозволе за објекте које су већ саградили. И што је најгоре дивља градња у Србији није заустављена. Само у Београду од септембра 2009. године до јула 2013. године никло је нових 13.000 објеката без дозволе. И све то поред чињенице да је дивља градња проглашена кривичним делом.