Отићи или остати

Имам педесет година, од тога последњих 25 живим у Копенхагену; Београђанин по рођењу а Данац по убеђењу, дипломирао сам у Београду а докторирао у Копенхагену. Приликом спорадичних посета Београду пријатељи ми често постављају питање „како ми је тамо“. То је обично само увод у озбиљније питање: „Како ти је стварно тамо?“ Оно стварно значи да ако одговорим „тешко“, мом саговорнику некако лакне; а ако кажем „добро“, њему/њој се поткраде грч на крају усана. Наравно, без генерализовања с моје стране. Ако мој саговорник крене да се каје што и сам није напустио земљу, следи монолог у коме се набрајају препреке због којих та могућност није искоришћена: мале и велике, субјективне и објективне. Наравно, увек се испостави да је много више оних објективних, јер… „Боже, па наравно да су други највише криви што нисам отишао преко.“

Сви смо ми у некој прилици бирали свој пут. Без обзира на то какве су околности, ипак смо ми сами ти који доносе коначну одлуку којим путем даље.

Разлика између српског и данског модела је огромна, а дијалог на тему „останак или одлазак“ много интересантнији кад су Данци у питању, јер је ту фокус на чињеницама.

Због природе посла понекад предајем на једном факултету у Београду. Када дође време за студентска питања, често имам утисак да желе да им се помогне да себи одговоре на питање треба ли да остану у земљи или не, уколико им се укаже прилика да оду; питање често не буде постављено у тако отвореној форми, али погледи их одају. Ситуација постаје мање напета ако њихови стални предавачи нису присутни. Помаже и моје намћорско питање шта очекују да ће им се догодити ако се одлуче да оду из Србије. Одговори да ће „сигурно успети јер имају добре оцене“ увек ме усреће: очигледно, самопоуздања нам (још) не мањка. Нажалост, у ситуацији у којој се систем факултетског образовања није драматично променио набоље у последњих 25 година, те њихове оцене не само да нису прави индикатор успеха „преко“, него ни ништа више од апроксимације њиховог потенцијалног успеха.

Велика предност данашњих студената јесте глобализација. Нови медији и друштвене мреже отворили су могућност лакшег упознавања других култура а научна сарадња унутар ЕУ даје реалну могућност младима да осете како изгледа радити уз коришћење страног језика. Да ли то значи и да је сада лакше одлучити се на живот у другој земљи? Нисам сигуран, јер су нове технологије и међународни пројекти отворили могућност и младима из свих других крајева света, што је неминовно пооштрило конкуренцију на глобалном нивоу. Много је младих са дипломом који у Европу и САД стижу из Кине и Индије.

Младим људима, поготово онима са факултетским образовањем, треба отворити могућност да бар једно време раде ван Србије. Постоји неколико начина да се добро спреме за дугорочни одлазак ако се за то укаже могућност. Пре свега, испите на завршној години факултета треба радити на енглеском. Такође, дипломски/магистарски испит треба да укључи бар један рад који ће се публиковати у неком међународном научном часопису. Факултети би требало да организују семинаре где би студенти могли да се упознају са колегама већ запосленим у иностранству. Треба организовати и двонедељне или тронедељне курсеве где би предавачи били наши људи из струке који раде у иностранству. Па и уз све ове могућности, на крају ће ипак само на младом човеку бити да донесе одлуку да живот настави ван Србије. А тако и треба да буде.